Kako se odgovara na pitanje koje nije vezano za rad

Pitanje koje nije direktno o tvom radu nije greška komisije ni pokušaj da te obore. Ono obično proverava jednu od tri stvari: da li razumeš oblast u koju tvoj rad spada, da li znaš gradivo predmeta na kom je rad rađen, ili koliko daleko umeš da povežeš svoj nalaz sa nečim susednim. Nijedna od te tri ne traži da znaš sve — traži da znaš gde tvoj rad stoji.

Odgovor ima isti oblik bez obzira na to koliko znaš:

1. Poveži pitanje sa radom u jednoj rečenici. „To pitanje dodiruje deo koji sam obradio u trećem poglavlju, kroz…”
2. Odgovori onim što pouzdano znaš, bez proširivanja u nesigurno.
3. Jasno označi granicu. „Dalje od toga nisam ulazio, jer rad je bio ograničen na…”

Tri rečenice, u tom redosledu, prolaze i kada znaš mnogo i kada znaš malo. Ono što ne prolazi je nagađanje izrečeno sigurnim tonom — komisija to prepoznaje odmah, i to je jedini odgovor koji stvarno šteti. Priznata granica znanja se ocenjuje kao preciznost; pogrešna tvrdnja izrečena samouvereno ocenjuje se kao nepouzdanost, i posle nje se i ostatak rada gleda strože.

Zašto pitanje uopšte dolazi

Razlozi su prozaičniji nego što deluje u trenutku:

• Član komisije nije mentor. Pročitao je rad brzo i pita iz onoga što on predaje. To je najčešći slučaj.
• Tvoj rad je dodirnuo njegovu oblast u jednoj rečenici, pa ga zanima koliko iza te rečenice stoji.
• Proverava se opšte znanje predmeta, jer je odbrana i poslednja prilika za to.
• Pitanje je razgovor, ne ispit. Ponekad se pita zato što je tema zanimljiva, bez ikakve zamke.

Zbog toga se većina takvih pitanja rešava mirno. Panika dolazi od pretpostavke da svako pitanje nosi ocenu — a mnoga ne nose.

Četiri tipa i šta se sa svakim radi

Pitanje iz gradiva predmeta. „Šta je osnovna razlika između ta dva pristupa, uopšteno?” Odgovara se udžbenički i kratko. Ako si gradivo učio, znaš; ako ne znaš, reci to bez uvijanja i ne izmišljaj definiciju.

Pitanje iz susedne oblasti. „Da li bi se ovo isto moglo primeniti u…?” Ovo skoro nikad nije provera znanja nego poziv na razmišljanje naglas. Legitiman odgovor: „Nisam to ispitivao, ali pretpostavljam da bi razlika bila u tome što… — to bi trebalo proveriti.” Ključna je oznaka da je reč o pretpostavci.

Pitanje o ličnom stavu. „Šta vi mislite o tome?” Traži se da razlikuješ svoj stav od nalaza rada. Odgovori stavom, pa dodaj da rad to nije merio.

Pitanje koje deluje potpuno nevezano. Najčešće je vezano, samo ti veza nije očigledna. Umesto nagađanja, sme se pitati: „Da li mislite na vezu sa delom o…?” Traženje pojašnjenja nije slabost; pokazuje da slušaš pitanje umesto da odgovaraš unapred pripremljenim tekstom.

Kada znaš delimično

Ovo je najčešća situacija i ona u kojoj se najviše gubi bez potrebe. Obrazac koji radi:

„Deo toga mogu da odgovorim pouzdano — [ono što znaš]. Za drugi deo nisam siguran; u radu sam se zaustavio na [granica], pa bih tu odgovor tražio u [gde].”

Tri stvari koje ovaj odgovor postiže: daje ono što imaš, ne meša tačno sa netačnim, i pokazuje da znaš gde se odgovor traži. Poslednje je u akademskom kontekstu ozbiljna vrednost — znati gde se proverava često se ceni koliko i znati napamet.

Ono što se ne radi: ne popunjava se prazan deo dužim govorom o onome što znaš. Komisija pamti pitanje. Duga digresija oko odgovora izgleda kao skretanje i obično donese dodatno pitanje.

Kada odgovor stvarno ne znaš

Postoji jedna rečenica koja ovde uvek prolazi, i ona nije „ne znam” sama za sebe:

„To ne znam. Znam gde bih proverio — u [izvor, propis, udžbenik, zakonski okvir] — ali ne bih da nagađam.”

Time si rekao istinu, pokazao da ne izmišljaš, i dao komisiji mesto da nastavi. Vrlo često sledeće što se desi jeste da član komisije sam kaže odgovor i pređe dalje. To nije poraz nego uobičajen tok odbrane.

Ono što situaciju kvari:

• Nagađanje predstavljeno kao znanje. Vodi u potpitanje, i to teže.
• Izvinjavanje u nizu. „Izvinite, trebalo je da znam, nisam stigao…” pomera odbranu na lični teren.
• Prebacivanje na mentora. „Mentor mi nije rekao da to treba” ne prolazi ni u jednom obliku.
• Ćutanje. Pet sekundi tišine je dozvoljeno i korisno; petnaest nije. Ako ti treba trenutak, reci to naglas: „Sekundu da razmislim.”

Isti obrazac za pitanja koja jesu o radu, uključujući primedbe na metod i izvore, razložen je u tekstu pitanja komisije na odbrani.

Kako se ovo priprema unapred

Pitanja van teme nisu nepredvidiva koliko izgleda. Tri stvari se mogu pripremiti za jedno veče:

Jedan pasus o oblasti. Napiši gde tvoj rad stoji u odnosu na širu oblast — čega je deo, šta mu je sused, čemu se suprotstavlja. Taj pasus je odgovor na polovinu pitanja „šire” prirode.

Granice rada, napisane. Tri rečenice o tome šta rad ne pokriva: koji period, koji uzorak, koji aspekt. Kad ih imaš spremne, pitanje van teme se mirno vraća u okvir umesto da te zatekne.

Pogled na to ko sedi u komisiji. Ako znaš sastav, znaš i koje predmete ti ljudi predaju — i otprilike odakle će pitanje doći. Nije reč o pogađanju pitanja nego o tome da pređeš osnovne pojmove tih predmeta. Kako se komisija i tok odbrane razlikuju po tipu rada, stoji u tekstu odbrane po tipu rada.

Uz to ide i praktična provera koja se radi nekoliko dana ranije, zajedno sa ostalim pripremama: lista pre odbrane.

Držanje dok odgovaraš

Sadržaj odgovora je polovina posla; druga polovina je to što komisija vidi.

• Sačekaj da pitanje bude izgovoreno do kraja. Upadanje u pitanje je najčešći znak nervoze i skoro uvek vodi u odgovor na pogrešno pitanje.
• Ponovi pitanje svojim rečima ako nisi siguran da si ga razumeo. Dobija se vreme i izbegava promašaj.
• Odgovaraj onome ko je pitao, ali pogledom obuhvati i ostale.
• Završi odgovor jasno. Rečenica koja se gasi u nerazgovetno mrmljanje poziva na potpitanje. Kratko „to bi bio moj odgovor” zatvara temu.

Ako te pitanje zatekne fizički — glas, dah, ruke — postupak je isti kao za tremu pred izlaganje i opisan je zasebno: trema pred izlaganje.

Šta posle takvog pitanja

Odgovor koji nije ispao dobro nije kraj odbrane, i najgore što se može uraditi jeste vraćanje na njega u glavi tokom narednih pet minuta — jer se tada propusti i sledeće pitanje.

Praktično: ako ti u toku odbrane padne na pamet bolji odgovor, sme se reći na kraju, jednom rečenicom — „ako smem da dopunim raniji odgovor…”. To se gleda dobro. Ono što se ne radi jeste vraćanje na isto pitanje po treći put.

I na kraju, mera stvari: odbrana se ocenjuje po radu, izlaganju i celini odgovora, ne po jednom pitanju iz gradiva. Jedan nepotpun odgovor, izgovoren pošteno i sa jasno označenom granicom, retko menja ocenu. Tri netačne tvrdnje izgovorene sigurno — menjaju.