Šta raditi sa viškom materijala

Pročitao si dvadeset izvora, imaš četrdeset strana beležaka i rad koji sme da ima dvadeset pet. Polovina onoga što si sakupio je dobro, zanimljivo i tačno — i nema gde da stane.

Ovo nije problem skraćivanja. Skraćivanje se radi kad je tekst već napisan i predugačak. Ovde je reč o nečem ranijem: građa postoji, nije ušla u tekst, i pitanje je šta se s njom radi da ne bi ni propala ni pokvarila rad.

Odakle višak dolazi

Tri uobičajena uzroka, i vredi znati koji je tvoj, jer se različito rešavaju.

Tema je šira nego rad. Najčešći slučaj. Naslov obećava oblast, a obim dozvoljava pitanje. Sve što si pročitao pripada temi, ali rad ne može da bude o svemu.

Čitao si pre nego što si znao pitanje. Beleške su tada nastale bez filtera, jer nije postojalo merilo šta je važno. Polovina te građe nije višak nego materijal za neki drugi rad.

Zanimljivo je pomešano sa potrebnim. Naišao si na podatak koji te je oduševio i koji nema veze sa tvojom tvrdnjom. Ovo je najteže za odbacivanje, jer se brani osećajem, a ne argumentom.

Prvo pitanje: da li je to stvarno višak

Pre nego što bilo šta odložiš, proveri da li je pogrešno postavljen okvir, a ne materijal.

Uzmi rečenicu koja kaže šta rad pokazuje i pored nje poređaj glavne celine građe. Ako polovina celina nema veze sa tom rečenicom, imaš dve mogućnosti: ili je rečenica preuska za rad koji si zamislio, ili je građa prikupljena za drugu temu.

Ako se ispostavi da je rečenica cilja preuska, ispravka nije brisanje građe nego promena okvira — i to se radi sa mentorom, pre pisanja, ne posle. Kako se celine raspoređuju na obim koji rad ima stoji u tekstu kako se pravi plan poglavlja.

Ako rečenica stoji, građa koja joj ne služi je stvarno višak, bez obzira na to koliko je dobra.

Četiri odredišta

Materijal koji ne ide u glavni tekst ne mora da se briše. Postoje četiri mesta, i svako ima svoje pravilo.

1. Prilog. U prilog ide ono što se proverava, a ne čita: pun instrument istraživanja, velike tabele sirovih podataka, duži normativni tekst koji u radu citiraš delimično. Svaki prilog mora biti pomenut u tekstu, inače je nepovezan dodatak. Prilozi se po pravilu ne računaju u obim, ali ovo proveri u uputstvu — ima ustanova koje ih broje.

2. Fusnota. Podatak koji pojašnjava, a prekida tok rečenice, može u sadržinsku fusnotu. Ovo je uzano grlo: dve ili tri takve fusnote u radu prolaze kao preciznost, deset kao nesposobnost da se odluči šta je važno.

3. Rezervni materijal za odbranu. Grafikon koji si izbacio zbog prostora, detalj postupka, puna tabela iz koje si u radu prikazao samo deo — sve to ostaje spremno za pitanje. To je najbolje odredište za građu koja je jaka a ne pripada tekstu.

4. Fajl izvan rada. Sve ostalo. O njemu ispod.

Fajl „izvan rada”

Napravi jedan dokument pored rada i u njega preseli sve što izbaciš. Ne briši u prazno.

Zašto ovo stvarno pomaže, a nije samo uteha:

• Brisanje postaje lako. Odluka „ovo ne ide” je teška; odluka „ovo ide u drugi fajl” nije. Rad se tako čisti brže i temeljnije.
• Vraćanje je moguće. U dve od deset situacija ispostavi se da je izbačeni pasus ipak potreban, najčešće posle primedbe mentora.
• Iskoristivo je kasnije. Deo te građe je gotov materijal za sledeći rad, za prezentaciju ili za odgovor na odbrani.

Da bi fajl bio upotrebljiv, svaki preseljeni deo mora da nosi dve stvari: odakle je izbačen i zašto. Pasus bez tog zaglavlja je za mesec dana neupotrebljiv, jer ne znaš ni gde je stajao ni šta je dokazivao.

Uz to, izvori koji nisu ušli u tekst ne brišu se iz evidencije. Ostaju u tvojoj tabeli izvora, samo označeni kao neiskorišćeni — ako se tema kasnije proširi, ne tražiš ih ponovo. Kako ta evidencija izgleda: kako organizovati literaturu.

Kako se bira šta ostaje

Kad dve celine građe traže isto mesto u radu, odlučuje jedno pitanje: koja od njih nosi tvrdnju koju rad dokazuje? Ne koja je zanimljivija, ne koja je novija, ne u koju si uložio više vremena.

Utrošeno vreme je najgori kriterijum, a najčešći. Tri dana provedena nad jednim izvorom deluju kao razlog da taj izvor uđe u rad, ali rad se ne ocenjuje po tome koliko te je koštao. Materijal koji ne služi tvrdnji odlazi bez obzira na cenu.

Drugo pitanje, kad prvo ne razreši: da li bi se bez ovoga zaključak promenio? Ako ne bi, građa je ilustracija. Ilustracija sme da ostane samo ako ima prostora, i prva odlazi kad ga nema.

Šta ne sme u spisak literature

Jedno pravilo bez izuzetka: u spisku literature stoji samo ono što je u radu citirano. Izvor koji si pročitao a nigde ne pominješ ne ide u spisak.

Iskušenje je razumljivo — spisak deluje ozbiljnije sa trideset jedinica nego sa petnaest. Ali spisak nije dokaz truda nego popis onoga na šta se rad poziva, i nesklad između poziva u tekstu i spiska je jedna od prvih stvari koja se proverava.

Ako ustanova traži i pregled šire literature, to je zaseban odeljak sa svojim naslovom, a ne dopunjen spisak referenci.

Postoji i obrnuta greška, koja je gora: izvor se ubaci u spisak, pa se u tekst na brzinu dopiše rečenica koja ga poziva samo da bi poziv postojao. Takva rečenica se prepoznaje po tome što ništa ne tvrdi — stoji na kraju pasusa i najavljuje da se „time bavio i” neko. Ona ne popravlja spisak nego kvari pasus.

Šta se stvarno briše

Deo građe ne zaslužuje ni fajl izvan rada. Bez žaljenja odlaze:

• beleške bez broja strane i bez podatka o izvoru — ne mogu se citirati, pa su neupotrebljive;
• prepisani pasusi tuđeg teksta koje nisi preradio, jer se ne mogu koristiti ni kasnije;
• podaci iz izvora za koje si u međuvremenu utvrdio da nisu pouzdani;
• verzije istog pasusa koje si prepisivao — ostaje poslednja.

Naročito druga stavka. Nagomilani doslovni prepisi su rizik koji raste sa vremenom: posle mesec dana više se ne zna šta je tvoja rečenica a šta tuđa. Zato beleške i od početka razdvajaju doslovan citat od parafraze i od sopstvene misli — kako se vode beleške dok čitaš.

Kako da viška bude manje sledeći put

Višak se najviše smanjuje jednim potezom pre čitanja: suzi pitanje pre nego što otvoriš prvi izvor. Čitanje sa jasnim pitanjem je dva do tri puta brže, jer se u većini tekstova traže dve stvari, a ne sve.

Drugi potez je oznaka poglavlja uz svaku belešku. Zapis koji odmah nosi oznaku celine kojoj pripada ili ulazi u tekst ili se već pri beleženju vidi da nema svoje mesto — i tada se ne zapisuje uopšte.

I treći: broj strana po celini određen unapred. Kad znaš da pojmovni deo ima četiri strane, prestaješ da skupljaš građu za deset. Obim koji je podeljen po celinama je najjeftiniji filter koji postoji, i radi ceo posao pre nego što višak uopšte nastane.

Ako je, i pored svega, tekst na kraju ispao duži nego što sme, to je drugi posao sa svojim redosledom: kako skratiti rad.