Izlaganje na stranom jeziku

Izlaganje na stranom jeziku nije isto izlaganje prevedeno. Ako ga tako pripremaš, izgubiš tačno ono što ti na odbrani najviše treba — mogućnost da rečenicu preformulišeš u hodu kad vidiš da te neko nije razumeo.

Ono što se menja nije sadržaj nego rezerva. Na maternjem jeziku imaš zalihu izraza iz koje vadiš zamenu bez razmišljanja. Na stranom jeziku ta zaliha je manja, pa se deo posla mora obaviti unapred, u pripremi.

Ovaj tekst se bavi samo tom razlikom. Sve ostalo — koliko se puta vežba, kako se meri vreme, šta se radi dan pre — isto je kao i na maternjem jeziku i razloženo je u tekstu kako se vežba izlaganje.

Termini se rešavaju prvi

Najveći deo nesporazuma na odbrani na stranom jeziku nije gramatički nego terminološki. Zapneš na jednoj reči, počneš da je opisuješ, opis traje trideset sekundi i izgubiš nit.

Zato se priprema počinje spiskom. Prođi kroz rad i izvuci svaki pojam koji ćeš morati da izgovoriš — nazive metoda, imena pojava, jedinice, delove postupka. Spisak retko bude duži od dvadeset stavki.

Uz svaku stavku upiši dve stvari: kako se kaže i kako se izgovara. Drugo je važnije nego što deluje, jer termin koji si celo vreme čitao očima ume da izađe pogrešno kad se prvi put izgovori naglas pred komisijom.

Dve stvari koje vredi rešiti u istom prolazu:

• imena autora koja ćeš pomenuti, jer se strana prezimena izgovaraju drugačije nego što se pišu;
• brojevi — decimale, procenti i veliki brojevi se na različitim jezicima čitaju različito, a u tvom radu ih ima.

Za termine koji su ti novi ne oslanjaj se na prvi prevod koji nađeš. Struka ima svoje ustaljene izraze i oni se nalaze u radovima iz oblasti, a ne u opštem rečniku.

Rečenice postaju kraće, tempo sporiji

Na stranom jeziku duga rečenica se raspada. Počneš složenu konstrukciju, na sredini izgubiš slaganje i završiš nečim što ni tebi ne zvuči dobro.

Rešenje je mehaničko: skrati rečenice u tekstu izlaganja pre nego što počneš da vežbaš. Jedna tvrdnja po rečenici, bez umetnutih delova. To zvuči jednostavnije nego što bi pisao, i tako i treba — govorni tekst nije pisani tekst ni na maternjem jeziku.

Tempo je drugi deo iste stvari. Govor na stranom jeziku traži više vremena po rečenici, i tebi i slušaocu. Ako si vreme merio na maternjem jeziku pa tekst preveo, izlaganje neće stati. Meri ga ponovo, na jeziku na kom ćeš govoriti. Kako se tempo drži i šta se radi kad počne da beži stoji u tekstu o tempu izlaganja.

Pauza je ovde saveznik, ne greška. Kratak zastoj između rečenica deluje sabrano i daje ti vreme da sastaviš sledeću. Brz govor bez pauza je najčešći način da se izlaganje na stranom jeziku pokvari.

Šta se piše doslovno

Na maternjem jeziku se doslovno piše samo početak. Na stranom jeziku se doslovno piše više, i to nije slabost nego priprema.

Četiri mesta zaslužuju napisanu rečenicu, reč po reč:

• prvih nekoliko rečenica, jer se tu trema najviše oseti;
• rečenica cilja rada, jer je to jedina rečenica koju komisija mora da razume tačno;
• prelazi između delova izlaganja, jer se na njima najčešće zapinje;
• zaključak, jer se često izgovara u trenutku kad je vreme već isteklo.

Ostatak ostaje u tezama. Ako sve napišeš i naučiš napamet, izlaganje zvuči čitano, a prvo pitanje koje izađe iz okvira sruši ceo tekst. Kako izgleda napisan početak i zašto se baš on uči doslovno razloženo je u tekstu o prvih šezdeset sekundi.

Pitanja: prvo razumevanje, pa odgovor

Ovde je razlika u odnosu na maternji jezik najveća, i ovde se najviše dobija pripremom.

Na stranom jeziku se dogodi da pitanje ne čuješ do kraja ili da ti promakne jedna reč od koje zavisi smisao. To nije neuspeh i ne rešava se pogađanjem.

Tri rečenice koje treba da imaš spremne i uvežbane:

• molba da se pitanje ponovi;
• ponavljanje pitanja svojim rečima, da proveriš da si ga razumeo;
• molba za trenutak pre odgovora.

Sve tri su u akademskom razgovoru potpuno uobičajene i niko ih ne čita kao slabost. Ponavljanje pitanja svojim rečima je pritom korisno i na maternjem jeziku, jer ti daje vreme i pokazuje komisiji šta si čuo.

Ono što se ne radi jeste odgovaranje na pitanje koje si delimično razumeo. Odgovor pored teme traje duže i ostavlja lošiji utisak nego molba za ponavljanje.

Kako se odgovara kratko i zašto dug odgovor sam otvara nova pitanja stoji u tekstu o pitanjima komisije.

Slajdovi nose više tereta nego inače

Kad se izlaže na stranom jeziku, slajd prestaje da bude podsetnik i postaje drugi kanal. Slušalac koji ti promaši reč može da je pročita.

Iz toga sledi nekoliko praktičnih stvari. Ključni termini stoje napisani, a ne samo izgovoreni. Brojevi se vide, jer se izgovoreni broj najlakše pogrešno čuje. Svaki slajd ima naslov koji je cela tvrdnja, ne jedna reč.

Ono što se ne menja jeste količina teksta. Slajd pun rečenica je i dalje loš slajd — slušalac čita umesto da sluša, a to je na stranom jeziku još izraženije nego inače.

Rezervni slajd sa spiskom termina i njihovih objašnjenja ume da bude koristan. Ako pitanje krene u pravcu koji nisi očekivao, taj slajd ti daje i vreme i oslonac.

Proba u realnim uslovima

Vežba u sebi ne otkriva ništa o tome kako ćeš zvučati. Na stranom jeziku to važi dvostruko, jer se u glavi svaka rečenica složi tačno, a naglas ne.

Tri probe su dovoljne i svaka meri nešto drugo.

Druga proba je jedina koja je nova u odnosu na pripremu na maternjem jeziku i vredi je ne preskočiti. Ne traži se ocena jezika nego jedna stvar: gde je slušalac zastao. Ta mesta su gotovo uvek termini, i tada se vraćaš na spisak sa početka.

Ako nemaš koga da pitaš, snimi se i preslušaj. Mesta na kojima usporiš ili ponoviš reč čuju se odmah i to su tačno mesta koja treba prepisati kraće.

Šta se ne priprema

Tri stvari koje se često pokušavaju, a samo odmažu.

Učenje celog izlaganja napamet. Naučen tekst na stranom jeziku zvuči bolje od improvizacije tačno do prvog prekida, a onda je gore, jer se iz naučenog teksta ne izlazi lako.

Preterivanje sa složenim izrazima. Rečenice sastavljene od izraza koje inače ne koristiš pucaju pod pritiskom. Jednostavan jezik kojim vladaš zvuči bolje od složenog kojim ne vladaš.

Izvinjavanje na početku. Rečenica kojom se unapred izvinjavaš zbog jezika ne pomaže nikome, a komisiji skreće pažnju baš na ono što bi inače prešla preko.

Poslednja napomena se tiče očekivanja. Komisija koja te sluša na stranom jeziku ocenjuje rad, ne izgovor. Pitanja će biti o sadržaju, a ne o jeziku, i to je razlog zbog kog se priprema ulaže u termine i strukturu, a ne u lepotu rečenice.