Kako se drži tempo izlaganja

Tempo se ne drži brojanjem reči tokom govora nego pripremom koja ga unapred ograničava: tekstom koji staje u zadato vreme, pauzama koje su upisane, i dve-tri kontrolne tačke na kojima proveravaš da li si u planu.

Gruba mera koja se u praksi drži: oko 130 reči u minutu za razgovetno izlaganje pred komisijom. Sporije od toga zvuči kao diktiranje, brže od 160 postaje teško za praćenje. Za izlaganje od deset minuta to znači tekst od oko 1.200 do 1.300 reči — ne mnogo više od dve i po strane.

Taj račun je najkorisniji podatak u celoj pripremi, jer odmah pokazuje koliko materijala uopšte može da stane. Izlaganje od sedam minuta ne prima pregled literature; prima nalaz i put do njega.

Drugi deo priče je da pod tremom svi ubrzavaju. Tempo uvežban kod kuće na odbrani se skrati za desetak procenata, ponekad i više. Zato se vežba do gornje granice vremena, ne do donje — ako kod kuće izlaganje traje tačno deset minuta, na odbrani će stati u devet.

Zašto se na odbrani ubrzava

Vredi znati mehanizam, jer se tako lakše prekida.

Pod stresom dah postaje plići, a rečenice se izgovaraju u jednom izdisaju umesto u dva-tri. Nema fizičkog prostora za pauzu, pa se reči nižu. Uz to se tišina doživljava kao mnogo duža nego što jeste — pauza od dve sekunde izlagaču zvuči kao deset, pa je popunjava.

Posledica nije samo da izlaganje prođe prebrzo. Ubrzan govor gubi naglaske: sve rečenice zvuče jednako važno, pa komisija ne čuje šta je nalaz, a šta priprema. To je stvarna cena, veća od nekoliko minuta.

Ono što pomaže tokom samog izlaganja svodi se na tri stvari: dah pre svakog slajda, pun kraj rečenice sa spuštenom intonacijom, i svesna pauza posle svake glavne tvrdnje. Šire o telesnoj strani pripreme: trema pred izlaganje.

Pauza je alat, ne greška

Pauza radi tri stvari koje se ne mogu postići drugačije: daje slušaocu vreme da primi tvrdnju, odvaja celine, i tebi vraća dah.

Tri vrste pauza, sa trajanjem koje je dovoljno:

• Kratka, oko sekunde — posle važne rečenice unutar celine.
• Srednja, dve do tri sekunde — pri prelasku na novi slajd ili novu temu.
• Duža, tri do četiri sekunde — pre zaključka, jednom u celom izlaganju.

Duga pauza pred zaključkom je najjači pojedinačan alat u izlaganju, i skoro niko je ne koristi. Ona komisiji signalizira da sledi ono najvažnije, bez ijedne reči.

Ono što pauzu kvari jesu popune — „ovaj”, „znači”, „u suštini”. One ne skraćuju tišinu nego je pretvaraju u nesigurnost. Popuna se ne gasi voljom nego zamenom: kad osetiš da dolazi, umesto nje udahni. To se vežba na snimku, jer se sopstvene popune u živo ne čuju.

Gde se pauze planiraju

Pauze se upisuju u tekst pre vežbanja, ne prepuštaju osećaju.

Praktičan način: u beleškama izlagača označi mesta kosom crtom ili praznim redom. Tri mesta su obavezna:

• Posle uvodne rečenice, pre nego što pređeš na sadržaj.
• Na svakom prelasku između celina — tu se ionako menja slajd.
• Pre poslednjeg slajda, pred zaključak.

Beleške koje to nose ne smeju biti pun tekst izlaganja, jer se pun tekst čita, a čitanje ubrzava. Kako se pišu da ih vidiš samo ti i da rade u realnom vremenu: beleške izlagača.

Kontrolne tačke umesto štoperice

Gledanje u sat svakih trideset sekundi razbija izlaganje i vidi se. Umesto toga se postave dve kontrolne tačke.

Za izlaganje od deset minuta:

• Na trećem minutu treba da završavaš uvodni deo i postavku.
• Na sedmom minutu treba da počinješ rezultate.

Način je jednostavan: zapamti koji slajd pripada kojoj tački i pogledaj vreme samo tada, dvaput u celom izlaganju. Ako kasniš više od pola minuta, skraćuješ sledeću celinu — a koju, znaš unapred, jer si to odlučio dok si vežbao.

Sat mora biti vidljiv bez pokreta. Telefon okrenut ekranom nagore na stolu, ili ručni sat. Ono što ne radi: sat na zidu iza tebe i tajmer u prezentaciji koji se vidi samo na tvom ekranu ako tog ekrana nema.

Kako se izlaganje meri i skraćuje dok se vežba, po krugovima: vežbanje izlaganja.

Šta se radi kad vreme istekne

Ovo je situacija koju treba imati spremnu, jer se dešava često i jer se loše rešenje vidi odmah.

Ne ubrzava se. Pokušaj da se u preostalih trideset sekundi izgovori tri minuta materijala daje govor koji niko ne prati i ostavlja najgori mogući utisak.

Ne preskaču se slajdovi klikanjem. Prolazak kroz pet slajdova u tišini pokazuje da plana nije bilo.

Radi se ovo: pređi direktno na zaključak. Rečenica koja to pokriva pristojno i bez izvinjavanja:

Zbog vremena prelazim na zaključak — detalji analize su u radu i rado ću ih objasniti kroz pitanja.

Zatim otvoriš zaključni slajd i izgovoriš svoje tri sabirne rečenice. Izlaganje se završava tamo gde treba, a materijal koji je preskočen ionako postaje sadržaj odgovora. Šta stoji na tom slajdu: poslednji slajd prezentacije.

Da bi to bilo izvodljivo, zaključak mora biti odvojiv — da se do njega stigne jednim potezom. Zato se pred odbranu zapamti redni broj zaključnog slajda; u većini programa se do njega skače kucanjem broja i tasterom za potvrdu, u prikazu za izlagača.

Ako te komisija prekine i sama kaže da je vreme isteklo, odgovor je isti, samo kraći: „Razumem — prelazim na zaključak.” Bez izvinjavanja u tri rečenice, jer i ono troši vreme.

Šta se radi kad ostane vremena

Ređi, ali neprijatniji slučaj: izlaganje predviđeno za deset minuta završeno je za šest.

Ne popunjava se improvizacijom. Tri legitimna rešenja:

• Vrati se na jedan nalaz i objasni ga detaljnije — po mogućstvu onaj za koji očekuješ pitanje.
• Otvori rezervni slajd sa punom tabelom ili metodološkim detaljem i prođi kroz njega.
• Završi i predaj reč. Kraće izlaganje nije greška ako je sadržaj isporučen. Komisija dobija više vremena za pitanja, što je često i bolje po tebe.

Treće rešenje se potcenjuje. Izlaganje od sedam minuta koje je jasno vredi više od deset minuta u kojima su poslednja tri razvučena.

Tempo nije isti kroz celo izlaganje

Ravnomeran tempo od početka do kraja zvuči kao čitanje. Izlaganje koje se prati ima tri brzine, i one prate sadržaj.

Sporije nego inače idu prve rečenice, definicija onoga što se meri, i zaključne stavke. To su mesta na kojima slušalac mora da zapamti nešto novo.

Uobičajenim tempom ide opis postupka i sve što je poznato po sebi — struktura rada, kontekst, uvod u temu.

Nešto brže sme da se pređe ono što je na slajdu ionako ispisano, i ono što je komisiji poznato iz same struke.

Najčešća greška je obrnut raspored: uvod se izgovara sporo i opširno, a nalazi na kraju, kad vreme pritiska, u jednom dahu. To je isti razlog zbog kog se vežbanje uvek počinje od kraja izlaganja, ne od početka.

Šta se tempom ne popravlja

Tempo je isporuka, ne sadržaj. Tri stvari koje ni savršen ritam ne rešava:

• Previše materijala. Ako je u izlaganje trpano celo poglavlje, jedino rešenje je izbacivanje. Tempo tu ne pomaže.
• Nejasan redosled. Izlaganje u kom se ne vidi kuda ide neće postati jasnije ako se izgovara sporije.
• Nalaz koji nedostaje. Ako rad nema šta da kaže, pauze to samo istaknu.

Zato se tempo vežba poslednji, kad je tekst već skraćen i redosled postavljen. Redosled celokupne pripreme, sa rokovima po danima, stoji u tekstu lista provere pre odbrane.

Kratak spisak pred odbranu

• Koliko reči ima moj tekst i koliko to iznosi u minutima?
• Da li sam ga izmerio naglas, a ne u glavi?
• Gde su moje dve kontrolne tačke i koji slajdovi su na njima?
• Koju celinu skraćujem ako kasnim?
• Koji je redni broj zaključnog slajda?
• Kako glasi rečenica kojom prelazim na zaključak?
• Gde će stajati sat?