Prvih šezdeset sekundi izlaganja

Prvi minut izlaganja je jedini deo koji se uči doslovno, reč po reč. Ne zato što je najvažniji po sadržini — nije — nego zato što se u njemu radi protiv najjače treme, a zadatak je toliko jednostavan da ne sme da troši nijednu misao.

Sadržina tog minuta je unapred poznata i ista za sve: ko si, šta je rad, ko je mentor, zašto je tema birana, šta je cilj, i kako je izlaganje podeljeno. Šest rečenica, oko sto trideset do sto pedeset reči. Sve se to može napisati nedelju dana ranije i naučiti kao tekst.

Razlog zbog kog se isplati baš toliko truda za jedan minut je fiziološki, ne retorički: treme je najviše pre prve rečenice, a najmanje posle tridesete. Kad prvih šezdeset sekundi prođe bez razmišljanja, glas se izravna, dah se vrati i telo prestane da čeka. Sve što posle toga dolazi izlaže se iz poznavanja materije, a ne iz napamet naučenog teksta.

Ovaj tekst se bavi samo tim minutom. Šira priprema tela i glasa opisana je u tekstu trema pred izlaganje.

Šest rečenica, po redu

Redosled nije stvar stila. Komisija u prvom minutu proverava tri administrativne stvari — ko je kandidat, koji je rad, ko je mentor — i dok to ne dobije, ne sluša sadržinu.

1. Pozdrav i predstavljanje. Ime i prezime, jasno.
2. Naziv rada. Tačan, onakav kakav stoji na naslovnoj strani.
3. Mentor. Puno ime, sa zvanjem.
4. Zašto ta tema. Jedna rečenica, i to razlog iz materije, ne lični.
5. Cilj rada. Jedna rečenica, ista ona koja stoji u uvodu.
6. Najava strukture. „Izlaganje sam podelio na tri dela.”

Šesta rečenica je ta koja najviše pomaže tebi. Kad je izgovoriš, dao si sebi i komisiji mapu — a sebi i obavezu koju dalje samo pratiš.

Kako to zvuči u celini

Primer koji se može prepisati i popuniti:

„Dobar dan. Zovem se Marko Marković. Danas branim diplomski rad pod nazivom Uticaj fleksibilnog radnog vremena na zadovoljstvo zaposlenih u malim preduzećima, rađen pod mentorstvom profesorke dr Jelene Jelić.

Temu sam izabrao zato što se fleksibilni aranžmani u našoj praksi šire brže nego što se prate — o velikim sistemima podaci postoje, o malim preduzećima gotovo da ih nema.

Cilj rada je da se utvrdi da li i pod kojim uslovima fleksibilno radno vreme utiče na zadovoljstvo poslom u preduzećima sa manje od pedeset zaposlenih.

Izlaganje sam podelio na tri dela: kako sam došao do podataka, šta sam našao, i šta iz toga sledi.”

Tačno to, ništa više. Traje između pedeset i sedamdeset sekundi, u zavisnosti od dužine naziva rada.

Slabo naspram jako, rečenicu po rečenicu

Predstavljanje.

Slabo: „Pa, ja bih sad da predstavim svoj rad, ovaj…” Jako: „Dobar dan. Zovem se Marko Marković.”

Prvi oblik pokazuje da početak nije pripremljen, i to je prvo što komisija čuje.

Naziv rada.

Slabo: „Rad mi je o fleksibilnom radnom vremenu.” Jako: „Rad nosi naziv Uticaj fleksibilnog radnog vremena na zadovoljstvo zaposlenih u malim preduzećima.”

Naziv se izgovara tačno. Komisija ga ima pred sobom i prati.

Razlog izbora teme.

Slabo: „Izabrao sam ovu temu jer mi je bila zanimljiva i bliska.” Jako: „Temu sam izabrao zato što o malim preduzećima kod nas gotovo da nema podataka, a upravo ona najbrže uvode ovakve aranžmane.”

Prva varijanta je istinita, ali ne kaže ništa o materiji. Druga već nagoveštava prazninu koju rad popunjava — i time postavlja prvo pitanje komisije na teren na kom si spreman.

Cilj.

Slabo: „Cilj rada je da se prikaže značaj fleksibilnog radnog vremena.” Jako: „Cilj je da se utvrdi da li i pod kojim uslovima fleksibilno radno vreme utiče na zadovoljstvo poslom u preduzećima sa manje od pedeset zaposlenih.”

Razlika je ista kao u samom radu: „prikazati značaj” nije cilj nego opis teme. Kako se ta rečenica formuliše: rečenica cilja rada.

Najava strukture.

Slabo: „Krenuću redom kako je u radu.” Jako: „Izlaganje sam podelio na tri dela: kako sam došao do podataka, šta sam našao, i šta iz toga sledi.”

Šta u prvi minut ne ide

Četiri stvari koje troše sekunde i slabe početak:

• Izvinjavanje. „Izvinite, malo sam nervozan”, „nisam stigao da se pripremim kako treba”. Komisija to ne traži i ne pomaže ti.
• Zahvaljivanje na više rečenica. Zahvalnica stoji u radu; na odbrani je dovoljno pominjanje mentora.
• Tehnički komentari. „Nadam se da će projektor raditi.” Ako ne radi, to se rešava bez najave: kada tehnika zakaže.
• Ulazak u sadržinu. Definicije, brojevi i pregled literature ne idu u prvi minut. Tu se samo postavlja okvir.

Šta se u tom minutu radi telom

Reči su samo polovina. Druga polovina su tri stvari koje se takođe unapred odluče, jer se u trenutku ne stiže.

Gde stojiš. Odredi mesto pre nego što progovoriš — okrenut ka komisiji, ne ka platnu, sa slajdovima sa strane. Izlagač koji govori licem prema ekranu gubi i glas i kontakt.

Šta radiš rukama. Papirić sa šest reči u jednoj ruci, druga slobodna. Ako ti smeta, spusti ga na sto i ne drži ga u obe. Ruke prekrštene ili u džepovima se vide.

Kuda gledaš. U prvoj rečenici u predsednika komisije, u drugoj i trećoj pređi pogledom preko ostalih članova. To zvuči kao režija, ali ima praktičnu funkciju: pomeranje pogleda usporava govor, a upravo se u prvom minutu najviše ubrzava. O tome zašto se ubrzava i kako se to drži: kako se drži tempo izlaganja.

I jedna sitnica koja se najčešće previdi: prvi slajd stoji otvoren pre nego što progovoriš. Otvaranje prezentacije uz prve rečenice deli pažnju i tebi i komisiji, a traje taman toliko da se primeti.

Kako se uči doslovno

Postupak koji radi, i traje ukupno oko sat vremena raspoređenog na nekoliko dana:

1. Napiši tekst u celini, punim rečenicama, pa ga pročitaj naglas i skrati sve na čemu zapinješ. Rečenice koje se teško izgovaraju se prepisuju, ne uvežbavaju.
2. Izgovori ga pet puta zaredom, naglas, gledajući u papir. Ne u glavi — tekst naučen u glavi ne izlazi kroz usta istim redom.
3. Pređi na ključne reči. Šest reči na papiriću, po jedna za svaku rečenicu.
4. Izgovori bez papira, pa uporedi sa napisanim. Odstupanja su u redu sve dok redosled stoji.
5. Ponovi na dan pre odbrane, jednom, i ujutru na dan odbrane, jednom. Više od toga ne pomaže.

Isto vredi i za poslednje dve rečenice izlaganja, iz istog razloga — do njih se stiže umoran. Šta na njih ide: poslednji slajd prezentacije.

Ostatak izlaganja se ne uči napamet, i to je važno razgraničenje. Tekst naučen u celini zvuči recitovano, a kad se na sredini zaboravi jedna rečenica, ceo niz stane. O tome kako se vežba ostatak: vežbanje izlaganja.

Ako zapneš

Dešava se, i rešava se u dve sekunde ako imaš spremljen potez.

Ako si izgubio rečenicu: stani, udahni, i nastavi od sledeće stavke sa papirića. Ne vraćaj se i ne ponavljaj ono što si već rekao — komisija ne zna koja je rečenica trebalo da dođe.

Ako ti je glas zadrhtao: pauza od dve sekunde i jedan gutljaj vode. Pauza koja tebi zvuči beskonačno, sa druge strane stola traje koliko i normalan predah.

Ako si preskočio naziv rada ili mentora: dodaj ga mirno, bez izvinjavanja — „Da dopunim, mentor rada je profesorka dr Jelena Jelić.”

Ako te prekinu pre nego što počneš — a to se dešava, jer predsednik komisije često prvo pročita podatke o kandidatu — izostavi prve tri rečenice i kreni od razloga izbora teme. Zato se šest rečenica uče kao šest zasebnih celina, a ne kao jedan pasus: iz njih se sme izbaciti bilo koja, a da ostatak i dalje stoji.

Uoči odbrane

Tri stvari koje se provere poslednjeg dana:

• Da li naziv rada koji izgovaram doslovno odgovara naslovnoj strani?
• Da li je ime i zvanje mentora tačno?
• Mogu li šest rečenica da izgovorim bez papira, jednom, od početka do kraja?

Ako treći odgovor nije potvrdan, tekst je predugačak. Skrati ga — kraći početak koji ide bez zastoja vredi više od dužeg koji zapinje. Ostatak pripreme po danima: lista pre odbrane.