Kako se čita metodološki deo tuđeg rada
Odeljak o metodu odlučuje koliko nalaz vredi. Šta u njemu stoji, pet pitanja koja mu se postavljaju, šta znači uzorak i šta se prenosi u sopstveni rad.
Kratak odgovor
Metodološki deo se čita zbog pet podataka: ko je ispitan, koliko njih, kada, kako je podatak prikupljen i šta je autor merio. Iz njih se vidi dokle nalaz važi — a to je jedino što iz tuđeg rada možeš pouzdano preneti u svoj.
Metodološki deo je odeljak koji se preskoči. Ima brojeve, ima stručne izraze koje ne poznaješ i ne izgleda kao da nosi ono zbog čega si rad otvorio. Nalaz je u zaključku, pa se ide tamo.
Problem je što zaključak kaže šta je autor našao, a metod kaže dokle to važi. Bez druge polovine prva je neupotrebljiva. Ista rečenica — „polovina ispitanika je odgovorila potvrdno” — znači različite stvari ako je ispitanika bilo hiljadu iz cele zemlje ili dvadeset iz jednog razreda.
Ovaj tekst se bavi samo tim jednim odeljkom. Kojim redom se ceo članak čita i šta se iz ostalih delova uzima stoji u tekstu o čitanju naučnog članka.
Šta u tom odeljku stoji
Naziv se menja — „Metod”, „Metodologija”, „Materijal i metode”, „Podaci i pristup” — ali sadržaj je uvek odgovor na isto: šta je autor radio, na čemu i kako.
Pet stvari se u njemu traži, i skoro uvek su prisutne baš tim redom:
- Ko ili šta je ispitivano. Ljudi, dokumenti, uzorci, objave, preduzeća.
- Koliko ih je bilo i kako su izabrani.
- Kada i gde je materijal prikupljen.
- Kojim postupkom — anketa, merenje, razgovor, analiza sadržaja, obrada postojeće baze.
- Šta je tačno mereno i kako je pojava pretvorena u podatak.
Poslednja stavka je najvažnija i najčešće se previdi. Ako rad tvrdi nešto o „motivaciji”, negde u metodu piše kako je motivacija merena — kroz koliko pitanja, kojom skalom, čijim instrumentom. To određenje često nije isto kao tvoje, i ceo odnos prema tom nalazu zavisi od te jedne rečenice.
Šta taj odeljak sadrži kad ga ti pišeš u sopstvenom radu razloženo je u tekstu o tome šta znači metodologija.
Pet pitanja koja mu se postavljaju
Čitanje metoda se svodi na pet pitanja. Odgovori se upisuju u beleške, ne pamte.
- Koga nalaz pokriva? Grupa na kojoj je rad rađen jeste jedina grupa o kojoj rad nešto zna. Sve preko toga je pretpostavka, autorova ili tvoja.
- Koliko ih je bilo? Broj se ne tumači sam po sebi — malen uzorak nije greška ako rad ne tvrdi da važi šire.
- Kako su izabrani? Slučajan izbor, ceo raspoloživ skup ili oni koji su se sami javili — to su tri različita rada, i treći nosi najviše ograničenja.
- Kada je materijal prikupljen? Nije isto kada je podatak nastao i kada je rad objavljen; razmak zna biti nekoliko godina.
- Šta je zapravo mereno? Vrati se na taj podatak kad god iz rada preuzimaš tvrdnju o nekom pojmu.
Ako na neko od ovih pet pitanja u radu nema odgovora, to je nalaz o radu. Jedan izostanak se podnosi uz napomenu; dva znače da tvrdnju odatle ne uzimaš.
Uzorak određuje dokle nalaz važi
Ovo je jedina stvar koju iz metodološkog dela obavezno moraš razumeti, pa vredi izdvojeno.
Uzorak je skup na kom je rad urađen. Nalaz važi za taj skup, i za ostale samo onoliko koliko autor pokaže da su uporedivi. Rad na jednoj školi govori o toj školi. Rad na uzorku iz jedne zemlje govori o toj zemlji. Rad na preduzećima jedne grane govori o toj grani.
Iz toga sledi pravilo za tvoj tekst: kad nalaz prenosiš, prenosiš ga zajedno sa uzorkom. Ne „istraživanja pokazuju da je veza slaba”, nego „na uzorku srednjoškolaca u jednoj sredini utvrđena je slaba veza”. Prva rečenica se u pregledu literature vidi kao površnost; druga pokazuje da si rad zaista otvorio.
Kad izvor nudi nalaz iz konteksta koji ne odgovara tvom — druga zemlja, drugi sistem, drugo vreme — razlika se ne prećutkuje nego se u tekstu izričito imenuje.
Kad je metod opisan slabo ili nikako
Postoje tri stanja i svako se drugačije tretira.
Metod je opisan tako da bi se rad mogao ponoviti. Ima uzorak, postupak, instrument, period. Takav nalaz sme u tvoj rad kao nalaz.
Metod je opisan delimično. Zna se šta je rađeno, ali ne i na kom tačno materijalu ili u kom periodu. Nalaz sme, ali uz ogradu u tvom tekstu: „autor ne navodi period prikupljanja podataka”.
Metoda nema. Rad iznosi tvrdnje bez ijedne rečenice o tome odakle. To nije uvek loše — postoje teorijski i pregledni tekstovi koji ne rade sa sopstvenim podacima i to je u redu, pod uslovom da se i ne predstavljaju kao istraživanje. Loše je kad tekst zvuči kao istraživanje, a nema metoda. Tada tvrdnja iz njega ne ide u tvoj rad ni sa ogradom.
Izostanak metoda je i jedan od znakova po kojima se prepoznaje sumnjivo objavljen tekst; ostali stoje u tekstu o proceni pouzdanosti izvora.
Reči koje ti odmah kažu o kakvom je radu reč
Nekoliko izraza u metodu nosi više informacija nego ceo apstrakt, i vredi ih prepoznati.
| Šta piše | Šta to znači za tebe |
|---|---|
| „prigodan uzorak” | ispitani su oni koji su bili dostupni, nalaz se ne širi dalje |
| „samoprocena” | podatak je ono što su ljudi rekli o sebi, ne merenje |
| „presečno” | snimak jednog trenutka, ne pokazuje šta je uzrok |
| „praćenje kroz vreme” | isti ispitanici više puta, jača osnova za tvrdnju o redosledu |
| „polustrukturisan razgovor” | dubinski uvid na malom broju slučajeva, ne procenti |
| „analiza sadržaja” | radi se sa tekstovima, a ključan je opis kako su birani |
Razlika između radova koji daju brojeve i onih koji daju opis nije razlika u kvalitetu nego u vrsti pitanja; o tome postoji poseban tekst o kvalitativnom i kvantitativnom pristupu.
Šta se iz toga upisuje u sopstvene beleške
Iz metodološkog dela se u beleške prenose četiri stvari, i sve staju u dva reda po izvoru: uzorak, period, postupak i ograničenje koje autor sam navodi.
Poslednje je najlakše i najkorisnije. Ozbiljni radovi imaju odeljak u kom autor kaže šta njegov nalaz ne pokriva. Ta rečenica je gotova, autor je potpisuje, i u tvom radu se koristi bez ikakvog rizika: „autor napominje da se nalaz odnosi samo na gradske sredine”.
Isti ti podaci kasnije nose i tvoje poglavlje o metodu. Kad budeš opisivao sopstveni postupak, obrazac ti je već pred očima — video si dvadeset puta kako se to piše.
Postoji i peta stvar koju vredi zabeležiti kad je ima: instrument. Ako je rad koristio upitnik, skalu ili šemu za analizu koju je neko drugi napravio, to obično piše u jednoj rečenici, sa izvorom. Za tebe je to prečica — ako radiš sopstveno istraživanje, taj instrument je verovatno dostupan i može se preuzeti uz navođenje, umesto da sastavljaš svoj. Ako ne radiš, i dalje je korisno, jer ti pokazuje kako se pojam kojim se baviš u praksi pretvara u pitanja.
Kako se to vidi na odbrani
Pitanje koje razlikuje pročitan rad od prelistanog glasi otprilike: „Na kom uzorku je to utvrđeno?”
Ako si metod čitao, odgovor traje deset sekundi i sadrži broj, mesto i godinu. Ako nisi, odgovor je „ne sećam se tačno”, a posle njega dolazi drugo pitanje o istom radu.
Postoji i teži ishod. Ako si u pregledu literature napisao široku tvrdnju, a rad iza nje ima dvadeset ispitanika, komisija to vidi otvaranjem jedne stranice. Trošak čitanja metoda je pet minuta po radu; trošak preskakanja se plaća na odbrani.