Kako se odgovara kratko, a potpuno

Dobar odgovor na odbrani traje između dvadeset i četrdeset pet sekundi i ima tri poteza: tvrdnju koja odgovara na pitanje, jedan oslonac u radu, i tačku. Treći potez je onaj koji se najčešće izostavi — i zbog njega odgovori koji imaju sve što treba ipak zvuče nesigurno.

Razlog je jednostavan. Kad izgovoriš ono što znaš, a ne staneš, nastavljaš da pričaš iz nelagode. Sve što dolazi posle tačke je materijal za dodatna pitanja: pominješ ograničenja koja te niko nije pitao, ulaziš u detalje metoda, ograđuješ se. Odgovor koji je u prvih dvadeset sekundi bio jak, u pedesetoj postaje izvinjenje.

Kratak odgovor pritom nije šturi odgovor. „Da” nije odgovor, kao ni „to piše u poglavlju 4”. Potpun odgovor ima tvrdnju i oslonac — ali nema ništa preko toga.

Ovaj tekst se bavi dužinom i zaustavljanjem. O tipovima pitanja koja komisija postavlja i o tome šta se kojim pitanjem proverava, piše u tekstu pitanja komisije na odbrani.

Zašto odgovori postanu dugi

Četiri uzroka, i nijedan nije neznanje.

• Tišina posle odgovora zvuči kao neuspeh. Pauza od tri sekunde tebi deluje kao deset, pa je popunjavaš.
• Strah da nešto nisi pomenuo. Pa pominješ sve, za svaki slučaj — i time gubiš ono što je bilo bitno.
• Priprema po obimu, ne po odgovorima. Ko je spreman da o svakoj temi priča pet minuta, pričaće pet minuta.
• Pitanje nije saslušano do kraja. Odgovara se na pola pitanja, pa se usred odgovora shvati da se tražilo nešto drugo, pa se odgovor produžava unatraške.

Poslednji je najlakši za popraviti i najviše se isplati: sačekaj da pitanje bude izgovoreno do kraja, pa napravi pauzu od dve sekunde. Ta pauza deluje promišljeno, a tebi daje vreme da odrediš šta se zapravo pita.

Tri poteza

Prvi: tvrdnja. Jedna rečenica koja direktno odgovara na postavljeno pitanje, i to prva, ne posle uvoda. Ako je pitanje „zašto ste izabrali anketu”, prva reč nije „pa”, nego razlog.

Drugi: oslonac. Jedan — broj, tabela, poglavlje, izvor. Jedan, ne tri. Oslonac je ono što odgovor čini proverljivim i vraća komisiju u tvoj rad.

Treći: tačka. Spusti intonaciju, stani, i gledaj u onoga ko je pitao. Ne dodaješ „ne znam da li sam odgovorio”, ne dodaješ „mogu i više o tome ako želite”. Tišina posle tačke je znak da si završio, i komisija je tako i čita.

Ograda se dodaje samo kad je nužna — kada bi bez nje tvrdnja bila šira nego što podaci dozvoljavaju. Tada je ona deo drugog poteza, ne četvrti potez.

Isti sadržaj, dve dužine

Pitanje: „Zašto ste uzeli uzorak od samo šezdeset ispitanika?”

Predugačko (oko devedeset sekundi): „Pa, to je dobro pitanje. Znači, ja sam u startu planirao veći uzorak, oko sto pedeset, i kontaktirao sam nekoliko firmi, ali su mi dve odbile saradnju, jedna nije odgovarala na mejlove… Onda sam probao preko poznanika, to je išlo sporo, i onda je već bio mart i rok se približavao. Naravno, svestan sam da je uzorak mali i da to jeste ograničenje, u literaturi se navodi da za ovakva istraživanja treba više, tako da rezultati ne mogu da se generalizuju, što i pišem u zaključku, mada mislim da su indikativni…”

Sve je istina. Ali komisija je dobila priču o mejlovima, jedno priznanje slabosti izgovoreno tri puta, i nijedan podatak.

Tačno (oko dvadeset pet sekundi): „Šezdeset je broj ispitanika kojima sam kroz tri preduzeća imao potvrđen pristup u periodu prikupljanja. Za poređenje po stažu, koje je bilo osnovno, te tri grupe imaju po osamnaest do dvadeset dva člana, što je bilo dovoljno za opisnu analizu. Uzorak ne dozvoljava uopštavanje na granu i to navodim kao ograničenje u poglavlju 5.”

Tri rečenice: tvrdnja, oslonac sa brojem, ograda koja je nužna. Zatim tačka.

Pitanje: „Da li biste danas nešto uradili drugačije?”

Slabo: „Verovatno bih mnogo toga uradio drugačije, sad kad gledam unazad vidim dosta propusta…”

Jako: „Da — dodao bih pitanje o tipu radnog vremena. Bez njega ne mogu da proverim pretpostavku koju iznosim uz tabelu 4, pa je ostala na nivou tumačenja.”

Drugi odgovor priznaje isto što i prvi, ali kao konkretan nalaz o sopstvenom radu. To je razlika između samokritike i nesigurnosti.

Koliko je predugačko

Praktične mere koje se drže:

• Ispod deset sekundi — verovatno nedostaje oslonac. Proveri da li si rekao odakle to znaš.
• Dvadeset do četrdeset pet sekundi — raspon u kom je većina dobrih odgovora.
• Preko minuta — opravdano samo ako je pitanje izričito tražilo opis postupka („objasnite kako ste sproveli istraživanje”).
• Preko dva minuta — u tom trenutku više ne odgovaraš, nego držiš drugo izlaganje.

Znak da si prešao granicu dok govoriš: kad počneš rečenicu sa „takođe”, „a i”, „inače” ili „što se tiče toga”. Te reči skoro uvek uvode materijal koji nije tražen. Kad je čuješ iz sopstvenih usta, završi rečenicu i stani.

Kada kratak odgovor nije dovoljan

Tri slučaja u kojima se sme i treba ići duže:

• Pitanje traži postupak. „Kako ste došli do podataka” se ne odgovara u dve rečenice.
• Primedba na metodologiju. Tu se brani izbor, i to traži razlog i alternativu koja je odbačena.
• Pitanje sa dva dela. Odgovara se na oba, razdvojeno, po istoj strukturi — dva puta po tri poteza, ne jedan dugačak odgovor.

I u sva tri slučaja struktura ostaje ista, samo se drugi potez proširi. Prvi je i dalje jedna rečenica, i dalje odmah.

Kod pitanja koje traži postupak pomaže da odgovor unapred ima broj koraka u sebi: „Podatke sam prikupljao u tri koraka.” Time si sebi postavio granicu i komisiji dao mapu, pa se odgovor završava sam od sebe kad stigneš do trećeg koraka. Bez te najave se opis postupka razvuče, jer nigde nema mesta na kom je prirodno stati. Isto pomaže i pri izlaganju, iz istog razloga: kako se drži tempo izlaganja.

Ono što se ni u jednom od tri slučaja ne radi jeste ponovno izlaganje celog poglavlja. Ako osetiš da prepričavaš rad, stani i ponudi: „Ceo postupak je opisan u poglavlju 3 — mogu da uđem u detalje ako želite.” Komisija će reći da li želi.

Kad ne znaš odgovor

Tu je kratkoća najvrednija, jer je izbegavanje uvek dugačko. Odgovor ima dva dela i traje deset sekundi: reci šta ne znaš, pa reci šta znaš u vezi s tim.

Slabo: „Hm, pa… to nije baš bilo predmet mog rada, mada sam nešto čitao o tome, mislim da postoje istraživanja koja pokazuju…”

Jako: „To nisam obuhvatio radom. U literaturi koju sam pregledao ta veza se pominje kod Petrovića, ali je nisam proveravao na svojim podacima.”

Duži odgovor iz prve varijante ne skriva neznanje nego ga produžava. Detaljnije o tim situacijama, uključujući i pitanja koja izlaze iz okvira rada: pitanje van teme na odbrani.

Šta se radi posle tačke

Komisija posle tvog odgovora često ćuti nekoliko sekundi — beleži, gleda u rad, formuliše sledeće pitanje. Ta tišina nije tvoja obaveza. Ako je popuniš, ulaziš u materijal koji niko nije tražio.

Drži pogled na onome ko je pitao i čekaj. Ako je odgovor bio nepotpun, reći će ti — pitanjem „a šta sa…” ili „možete li to da pojasnite”. To je dobar ishod: dodatno pitanje znači da znaš tačno šta još treba, umesto da pogađaš.

Ako baš mora nešto, jedina rečenica koja je u redu je kratka i predaje reč: „To je ono što mogu da kažem o tome.”

Kako se ovo vežba

Ne čitanjem rada, nego naglas, sa štopericom.

1. Napravi spisak od deset do dvanaest pitanja koja očekuješ. Ona se izvode iz sopstvenog rada — iz ograničenja, iz metoda, iz svakog broja koji si naveo.
2. Za svako napiši tri reči: tvrdnju, oslonac, ogradu ako treba. Ne pun tekst — pun tekst se recituje.
3. Odgovori naglas, meri vreme, i sve preko četrdeset pet sekundi skrati.
4. Poslednji krug radi tako što posle svakog odgovora namerno ćutiš pet sekundi. To je jedina stvar koja se zaista mora uvežbati, jer ide protiv nagona.

Spisak pitanja i ostatak pripreme po danima stoji u tekstu lista pre odbrane.