Kako se postavlja pitanje mentoru da dobiješ upotrebljiv odgovor

Pitanje koje dobija upotrebljiv odgovor ima tri dela i staje u pet rečenica: kratak kontekst, jedno konkretno pitanje, i tvoj predlog odgovora. Treći deo je onaj koji se najčešće izostavi, a upravo on pretvara pitanje u nešto na šta se odgovara sa „da” ili „ne” umesto sa „razmislite pa mi javite”.

Razlog je prost. Mentor u istom periodu vodi više radova i ne drži tvoj u glavi. Pitanje bez konteksta traži od njega da ga rekonstruiše; pitanje bez tvog predloga traži da umesto tebe donese odluku koju ti treba da doneseš. Oboje se najlakše odbija rečenicom „kako vi mislite”, i to nije nezainteresovanost nego posledica oblika pitanja.

Ista stvar u dva oblika, da se vidi razlika odmah:

Slabo: „Poštovani, da li je moja tema u redu?”

Jako: „Poštovani, tema je zadovoljstvo zaposlenih u malim preduzećima. Planiram da je sužim na jednu granu i period od 2020. do 2024, jer bih inače imao previše materijala za dvadeset strana. Da li je to suženje u redu ili očekujete širi obuhvat?”

Drugo pitanje se odgovara u jednoj rečenici, iz telefona, između dva časa. Prvo ne.

Zašto pitanje ostane bez odgovora

Četiri uzroka pokrivaju skoro sve slučajeve, i nijedan nije loša volja.

• Pitanje traži da mentor radi tvoj posao. „Koje izvore da koristim?” je zadatak, ne pitanje.
• Pitanje je preširoko. „Kako da napišem metodologiju?” nema odgovor kraći od predavanja, pa se odlaže i zaboravi.
• Pitanje nema konteksta. Mentor ne zna o kom radu, kojoj temi i kojoj fazi je reč.
• Pitanja ima pet u jednoj poruci. Odgovori se na prvo, ostala se izgube — a ti ne znaš da li su odbijena ili previđena.

Poslednji slučaj je najčešći kod poruka pisanih u panici. Pet pitanja u jednom pasusu deluje efikasno, ali u praksi daje jedan odgovor.

Tri dela pitanja, konkretno

Kontekst — jedna do dve rečenice. Šta pišeš, u kojoj si fazi, i šta je ranije dogovoreno. Ako je nešto već rečeno na konsultacijama, to se ponavlja: „Dogovorili smo tri poglavlja.”

Pitanje — jedna rečenica, sa upitnikom. Ovo zvuči trivijalno, ali veliki broj poruka nema nijednu upitnu rečenicu. Ima opis problema i nadu da će se iz opisa videti šta se pita.

Tvoj predlog — jedna do dve rečenice. Šta bi ti uradio i zašto. Ovo radi tri stvari odjednom: pokazuje da si razmišljao, daje mentoru nešto da potvrdi ili ispravi, i čini odgovor kratkim.

Kada nemaš predlog, ponudi dve mogućnosti. Pitanje sa izborom skoro uvek dobije odgovor: „Da li da anketu radim na jednoj firmi ili na tri manje? Prva varijanta daje dublju sliku, druga poređenje — meni je bliža prva zbog pristupa podacima.”

Sedam parova, slabo naspram jako

Tema.

Slabo: „Da li mogu da pišem o marketingu na društvenim mrežama?” Jako: „Tema bi bila uticaj objava na Instagramu na prodaju kod malih trgovinskih radnji, na dva primera. Da li je to dovoljno usko za seminarski od petnaest strana?”

Struktura.

Slabo: „Kako da podelim rad?” Jako: „Planiram tri poglavlja: pojmovni okvir, pregled dosadašnjih istraživanja, analiza dva slučaja. Da li teorijski deo treba da bude opsežniji od pet strana?”

Izvori.

Slabo: „Koliko izvora mi treba?” Jako: „Trenutno imam devet izvora, od toga četiri domaća rada i dve knjige. Da li je to dovoljno ili da tražim još stranih članaka?”

Metod.

Slabo: „Kako da uradim istraživanje?” Jako: „Predviđam anketu na uzorku od oko šezdeset ispitanika, sa skalom od pet stepeni. Da li je uzorak te veličine prihvatljiv za ovaj tip rada?”

Rok.

Slabo: „Kada treba da predam?” Jako: „Prvu verziju bih poslao do 20. marta. Koliko vam obično treba za pregled, da bih znao kada da računam na ispravke?”

Format.

Slabo: „Kako da formatiram rad?” Jako: „Na sajtu katedre našao sam uputstvo iz 2021. Da li ono i dalje važi, posebno deo o citiranju?”

Primedba koju ne razumeš.

Slabo: „Ne razumem šta ste mislili u komentaru na strani 7.” Jako: „U komentaru na strani 7 piše da argument nije potkrepljen. Da li to znači da nedostaje izvor za tu tvrdnju, ili da tvrdnja premašuje ono što podaci pokazuju?”

U svakom paru druga varijanta je duža — i to je poenta. Duže pitanje daje kraći odgovor.

Otvoreno i zatvoreno pitanje nisu zamenljivi

Zatvoreno pitanje (odgovara se sa da/ne ili izborom) koristi se za odluke koje treba potvrditi: obim, struktura, metod, rok, format. Takvih je većina i ona dobijaju odgovor isti dan.

Otvoreno pitanje („šta mislite o ovom pristupu?”) ima smisla samo na konsultacijama, uživo, kada mentor ima vreme da misli naglas. U poruci ono postaje teret.

Praktično pravilo: u pisanoj poruci — zatvoreno; uživo — otvoreno. Kada u poruci imaš otvoreno pitanje koje ne trpi odlaganje, pretvori ga u dve ponuđene varijante.

Jedno pitanje po poruci

Ako imaš pet pitanja, imaš dve mogućnosti, i obe rade bolje od pasusa sa pet upitnika.

Numerisana lista, najviše tri stavke, svaka u jednom redu, svaka sa tvojim predlogom. Mentor tada odgovara brojevima.

Ili traženje termina. Pet pitanja znači da je pravo rešenje petnaest minuta razgovora, ne prepiska. Poruka je onda jedna rečenica: „Imam nekoliko pitanja o strukturi — da li mogu da dođem u termin konsultacija u četvrtak?” Uz nju ide spisak pitanja, da mentor zna o čemu je reč.

O tome kako izgleda poruka uz slanje verzije rada i šta se pre toga proverava: lista pre slanja mentoru.

Koliko često se pita, i kada

Broj poruka nije mera zalaganja. Mentor koji dobije poruku svaka dva dana prestaje da ih čita pažljivo, a onaj koji ne dobije nijednu tri meseca dobije gotov rad u kom je kasno menjati strukturu.

Ritam koji se u praksi drži je pitanje na svakoj prelomnoj tački, a ne po kalendaru. Tih tačaka ima četiri do šest po radu:

• kada je tema formulisana, pre nego što počne traženje literature;
• kada je plan poglavlja napisan, pre nego što počne pisanje;
• kada je metod izabran, ako rad ima sopstveno istraživanje;
• kada je prva cela verzija gotova;
• kada su primedbe ispravljene, pre predaje.

Prva tačka nosi i pitanje koje se retko postavi naglas — koliko tvoja tema pripada oblasti kojom se mentor stvarno bavi, o čemu postoji zaseban tekst. Zajedničko svim tačkama je da je posle svake od njih skupo vraćati se. Pitanje pre pisanja košta tri rečenice; isto pitanje posle petnaest napisanih strana košta nedelju dana prerade. Zato se pita rano i o odlukama, a ne kasno i o detaljima.

Između tih tačaka se ne pita — piše se, po sopstvenoj proceni, sa spiskom nedoumica koji čeka sledeći termin. Taj spisak vodi se u istom fajlu u kom je plan rada, i do prelomne tačke se prepolovi sam od sebe, jer se većina nedoumica razreši dok pišeš. Kako se plan postavlja tako da se ove tačke vide unapred: plan poglavlja.

Šta se mentoru ne pita

Neka pitanja daju loš odgovor bez obzira na formulaciju, jer traže nešto što mentor ne može ili ne treba da daje.

• Pitanja čiji odgovor stoji u uputstvu. Prvo se pročita dokument katedre; pitati za font kada je font propisan pokazuje da nije čitan.
• „Da li je ovo dovoljno dobro za desetku.” Ocena se ne ugovara unapred.
• Pitanja koja traže da mentor napiše deo rada — formulaciju cilja, hipotezu, zaključak. Traži se provera napisanog, ne diktat.
• Ista stvar drugi put. Ako je odgovor već dat, on se ne proverava novim pitanjem nego se primenjuje; ako se sa njim ne slažeš, to se kaže otvoreno, sa razlogom.

Kad odgovor stigne, a nije jasan

Kratak odgovor („proširite teorijski deo”) nije odbijanje nego skraćenica. Preformuliše se u zatvoreno pitanje sa predlogom: „Teorijski deo bih proširio sa četiri na sedam strana, dodavanjem odeljka o podelama pojma. Da li je to smer koji ste imali u vidu?”

Ako odgovor izostane duže od nedelju dana, podsetnik se šalje jednom, kratko, sa ponovljenim pitanjem u istoj poruci — ne sa „da li ste videli moju poruku”, jer to zahteva odgovor koji nikome ne koristi. I dalje piši, po svom predlogu; rad koji čeka odgovor gubi više nego rad koji se ispravi.

Kada primedbe stignu u većem broju, redosled rada sa njima opisan je u tekstu rad vraćen sa komentarima.