Od nacrta do prvog napisanog teksta

Postoji tačka u kojoj sve deluje spremno, a ništa nije napisano. Plan poglavlja stoji, izvori su pročitani, beleške su tu — i onda se otvori prazan dokument i sat vremena prođe na naslovnoj strani i podešavanju margina.

Taj zastoj skoro nikad nije nedostatak volje. Skoro uvek je pogrešan izbor onoga čime se počinje.

Da li je nacrt zaista gotov

Pre nego što kriviš sebe za zastoj, proveri da li plan nosi ono što pisanju treba. Plan koji sadrži samo naslove poglavlja nije plan nego sadržaj, i sa njim se ne može pisati.

Upotrebljiv plan uz svaku celinu ima tri stvari: rečenicu koja kaže šta ta celina dokazuje, procenu broja strana i spisak izvora kojima raspolažeš za nju. Ako neka celina nema sve tri, prazna strana nije problem pisanja nego pripreme, i rešava se na drugom mestu — kako se pravi plan poglavlja.

Zašto uvod nije prvi

Uvod je najteži tekst u radu, a piše se prvi zato što je prvi u dokumentu. To je jedini razlog, i loš je.

Uvod mora da najavi šta rad pokazuje, kojim redom i sa kakvim ograničenjem. Ništa od toga se ne zna pouzdano pre nego što je rad napisan. Kad ga pišeš prvi, pišeš najavu za tekst koji još ne postoji, pa ćeš je posle svakako menjati. Većina ljudi napiše uvod tri puta, a prvi put je najsporiji i najgori.

Isto važi za sažetak i, u manjoj meri, za zaključak. Zaključak se piše pretposlednji, kad su nalazi na papiru; uvod i sažetak poslednji, zajedno.

Ono što se sme napisati na početku jeste radna verzija jedne rečenice: šta rad pokušava da pokaže. Ta rečenica nije uvod, nego kompas — stoji na vrhu dokumenta, menja se usput i na kraju se briše ili pretvori u deo uvoda.

Čime se onda počinje

Prvim odeljkom u kojem imaš najviše građe. Ne prvim po redosledu, nego prvim po sigurnosti.

Kod većine radova to je pojmovni ili pregledni deo: tekst u kom objašnjavaš šta znače termini i šta je o temi već poznato. Za njega imaš najviše beleški i najmanje dvoumljenja, pa se piše brzo. Kod radova sa istraživanjem to zna biti opis postupka — šta si radio, na kom uzorku, u kom periodu — jer je to najbliže prepisivanju činjenica.

Jedno pravilo za izbor: piši odeljak za koji, kad zatvoriš oči, već znaš prve tri rečenice. Ako ne znaš nijednu, to poglavlje nije spremno i vraćaš se na beleške umesto da se boriš sa praznim ekranom.

Prvo sedenje

Konkretan redosled za prvih četrdeset do šezdeset minuta:

1. Zatvori izvore. Ne sve zauvek — samo za ovo sedenje. Pisanje sa otvorenim PDF-om se pretvara u prepisivanje, a prepisan pasus se kasnije ionako briše.
2. Prepiši iz plana naslov odeljka i rečenicu koja kaže šta taj odeljak dokazuje. To je sada tvoj zadatak, a ne ceo rad.
3. Napiši prvi pasus bez ijedne reference. Reference ulaze u sledećem prolazu; sada pišeš svoje rečenice o onome čega se sećaš.
4. Ne vraćaj se naviše. Ni na prethodnu rečenicu, ni na prethodni pasus.
5. Stani usred rečenice koju znaš kako da završiš. Sutradan ne gubiš dvadeset minuta na ponovno ulaženje.

Rezultat prvog sedenja je stranica i po teksta koji nije dobar. To je ispravan rezultat. Prva verzija nema drugu svrhu osim da postoji.

Prvo se piše, pa se dokazuje

Najsporiji način pisanja je onaj u kom se za svaku rečenicu odmah traži izvor. Prekid da bi se proverio broj strane ubija tempo, a posle tri takva prekida pasus se raspadne.

Brže radi razdvajanje na dva prolaza:

• Prolaz pisanja. Pišeš tvrdnje i tumačenja, a na mesta gde ide referenca staviš oznaku: [Petrović, str?] ili samo [IZVOR]. Nastavljaš dalje.
• Prolaz potkrepljivanja. Sa otvorenim beleškama prolaziš kroz oznake i popunjavaš ih redom.

Drugi prolaz je mehanički i ide brzo, jer se ne razmišlja i ne formuliše. Uz to otkriva ono što se pri pisanju ne vidi: tvrdnje za koje izvor ne postoji. Svaka takva oznaka koja ostane prazna je odluka — ili nađeš izvor, ili tvrdnju sužavaš, ili je brišeš.

Oznake moraju biti u obliku koji se posle pretražuje. Uglaste zagrade i velika slova rade posao; podvučen tekst i žuto obojena reč se izgube pri prvoj promeni formata.

Šta se radi kad odeljak stane

Zastoj usred pisanja ima tri uobičajena uzroka i svaki ima svoj potez:

Treći slučaj je najčešći. Rečenica koja se ne da napisati obično je uvodna rečenica pasusa, a njena jedina obaveza je da kaže o čemu je pasus. Napiši je najprostije što umeš — „Ovaj odeljak pokazuje da…” — i nastavi. U reviziji se sredi za pola minuta.

Redosled ostatka rada

Kad je prvi odeljak gotov, ostatak ide po istom pravilu: sledeće ide ono za šta imaš najviše materijala. Nema koristi od pisanja po redosledu poglavlja, jer se poglavlja ionako dorađuju posle.

Praktičan redosled koji se drži u većini radova:

1. pregledni i pojmovni deo;
2. opis postupka ili pristupa;
3. središnji deo sa nalazima ili analizom;
4. zaključak;
5. uvod i sažetak;
6. spisak literature, sadržaj, prilozi i format.

Posle svakog završenog odeljka upiši u plan koliko je strana zaista ispalo. Odstupanje od planiranog obima se tako vidi na polovini rada, dok se još može ispraviti.

Koliko traje dok ne krene

Prvih nekoliko dana su najsporiji i to se ne popravlja tehnikom. Realan tempo nacrta uz ostale obaveze je oko dve strane dnevno, i on raste kako rad odmiče, jer se sve više piše u već uspostavljenom tonu i sve manje odlučuje.

Ako ti je i posle tri sedenja tempo ispod pola strane, uzrok je skoro sigurno u pripremi, a ne u pisanju. Brže je pročitati još jedan izvor nego provesti veče pred praznom stranom. Kako se građa razvrstava pre pisanja opisano je u tekstu od beležaka do nacrta, a kako se posao deli na blokove koji staju u jedno veče — u tekstu razbijanje rada na zadatke.

Šta se ne dira dok se piše

Dok traje pisanje nacrta, ne diraju se format, prored, naslovna strana, numeracija, slike ni spisak literature. Svaka nova rečenica pomera prelome, pa je svaki minut uložen u izgled pre završenog teksta minut koji ćeš ponoviti.

Isto važi za sinonime, doterivanje rečenica i brisanje pasusa koji ti se ne dopadaju. Pisanje i doterivanje traže suprotan način razmišljanja: prvo toleriše nesavršeno, drugo ga lovi. Kad se rade istovremeno, drugo pobedi i tekst stane.

Prvi pasus koji stvarno valja obično se pojavi tek na trećoj ili četvrtoj strani. Do tada pišeš zalet, i to je normalno — samo mora biti napisano da bi se videlo. Kako se taj tekst posle sređuje na nivou pasusa stoji u tekstu kako se piše pasus.