Kako razbiti veliki rad na zadatke koji se mogu završiti
Zašto pisati poglavlje 2 nije zadatak, kako izgleda zadatak od četrdeset minuta, kako se rad razbija po redosledu zavisnosti i šta kad zadatak ne krene.
Rad se ne odlaže zato što je težak nego zato što je neodređen. „Pisati poglavlje 2” nije zadatak — to je oblast posla. Ne zna se kada počinje, ne zna se kada je gotov, ne zna se šta je prvi potez. Pred takvom stavkom u planu mozak radi ono što radi pred svakom nedovoljno određenom obavezom: odlaže.
Zadatak koji se stvarno može završiti ima tri osobine:
- Staje u jedan sed od trideset do šezdeset minuta. Ako ne staje, nije zadatak nego grupa zadataka.
- Ima vidljiv kraj. Postoji trenutak u kome se zna da je gotov, bez procenjivanja.
- Zna se prvi potez. Ako ne znaš šta prvo da otvoriš i otkucaš, zadatak je i dalje preširok.
Zato „Pisati poglavlje 2” postaje, na primer: „Napisati pasus o razlici između obuke i razvoja, na osnovu dva izvora iz tabele, 150–200 reči.” To se može uraditi za četrdeset minuta i posle se zna da je urađeno.
Zašto baš četrdeset minuta
Nema u tome ničeg magičnog i ne treba meriti štopericom. Pola sata do sat je opseg u kom većina ljudi može da radi bez prekida, a što je važnije — to je jedinica koja staje u realan dan. Student koji ima predavanja i obaveze retko ima slobodan dan za rad, ali skoro uvek ima dva slobodna sata.
Praktična posledica: plan koji kaže „u sredu pišem drugo poglavlje” pada čim sreda ispadne kraća nego što je zamišljena. Plan koji kaže „u sredu tri zadatka sa spiska” preživi loš dan, jer se uradi jedan.
Druga posledica je merljivost. Kad su zadaci ujednačeni po veličini, po broju završenih zadataka tačno znaš koliko si napredovao i koliko ti je još potrebno. Procena „gotov sam oko pola” je skoro uvek pogrešna; „urađeno 14 od 31 stavke” nije.
Kako se rad razbija
Postupak ima četiri koraka i radi se jednom, na početku, pa se dopunjava.
1. Napravi skelet do nivoa pododeljka. Ne poglavlja — pododeljci sa radnim naslovima. Ako ne znaš šta ide u pododeljak, to je već korisna informacija: znači da tu nedostaje građa, pa je prvi zadatak pretraga izvora, a ne pisanje.
2. Uz svaki pododeljak upiši šta je njegov rezultat. Jedna rečenica: šta čitalac treba da zna kad ga pročita. Ovo je najkorisniji deo posla i obično traje najduže, jer otkriva pododeljke koji ne rade ništa.
3. Svaki pododeljak razbij na poteze. Tipično tri do pet: pronaći izvore, pročitati i izvući beleške, napisati nacrt, srediti reference, prepraviti. Svaki od njih je jedan zadatak.
4. Označi zavisnosti. Šta mora pre čega. Pisanje ne može pre čitanja; sadržaj i format ne rade se dok se tekst menja.
Rezultat je spisak od trideset do pedeset stavki za rad prosečne dužine. Broj deluje zastrašujuće dok se ne primeti da je svaka stavka sitna — a upravo je to razlog zašto se spisak radi.
Kako zadatak izgleda napisan
Loše i dobro, na istom materijalu:
| Loše | Dobro |
|---|---|
| Pisati teorijski deo | Napisati pasus o definiciji pojma, na osnovu izvora 3 i 7 |
| Naći literaturu | Pretražiti bazu po dva pojma, sačuvati pet radova u fasciklu |
| Srediti reference | Uneti pet novih izvora u alat za citiranje, sa proverom podataka |
| Popraviti drugo poglavlje | Prepisati prva dva pasusa odeljka 2.1 tako da počinju tvrdnjom |
| Uraditi analizu | Napraviti tabelu sa podacima za tri godine, bez komentara |
| Srediti format | Primeniti stil naslova na sve naslove drugog nivoa |
Zapazi da dobre formulacije sadrže broj — pet izvora, dva pasusa, tri godine. Broj je ono što zadatku daje kraj.
Za zadatke pisanja je korisno odrediti i obim u rečima umesto u stranama. Strana zavisi od formata i vara; dvesta reči je dvesta reči. Kako se pasus gradi da bi se od njega dalo napraviti zaokružen zadatak — u tekstu kako se piše pasus.
Primer: jedan pododeljak razbijen do kraja
Pododeljak „2.1 Pojam i vrste obuke zaposlenih”, predviđen obim oko dve strane.
- Pretražiti bazu po dva pojma i sačuvati šest radova u fasciklu izvora. (40 min)
- Pročitati apstrakte i zaključke tih šest radova, zadržati četiri. (40 min)
- Iz svakog od četiri rada izvući beleške u tabelu izvora, sa brojem strane. (2 × 40 min)
- Napisati pasus sa određenjem pojma, 150–200 reči. (40 min)
- Napisati pasus o razgraničenju obuke i razvoja, 150–200 reči. (40 min)
- Napisati pasus o podeli po kriterijumu mesta izvođenja, 200 reči. (40 min)
- Napisati prelaznu rečenicu ka odeljku 2.2. (15 min)
- Uneti četiri izvora u alat za citiranje i proveriti podatke. (30 min)
- Pročitati ceo pododeljak naglas i prepraviti rečenice koje zapinju. (30 min)
Devet stavki, oko sedam sati rada — za dve strane teksta. Taj broj u početku deluje visoko, ali je bliži stvarnosti od procene „napisaću to za jedno popodne”, koja je razlog zbog kog planovi pucaju. Kad se sličan spisak napravi za ceo rad i saberu se sati, dobija se prva iole pouzdana procena koliko je nedelja potrebno.
Redosled: šta se radi kada
Zavisnosti prirodno daju redosled, ali dva pravila vrede posebno.
Ne piši pre nego što imaš beleške. Najčešći uzrok „bloka” jeste pokušaj da se piše iz praznog — bez izvora pred sobom, tekst se ne rađa. Ako zadatak pisanja stalno pada, znači da ispred njega nedostaje zadatak čitanja. Sistem vođenja beleški koji rešava tačno ovo opisan je u tekstu kako organizovati literaturu.
Uvod i zaključak idu poslednji. Oni sažimaju rad koji još ne postoji. Zadatak „napisati uvod” na početku plana je zadatak koji će se sigurno preraditi.
Korisno je i da se prvi zadatak dana bira uveče pre. Odluka o tome šta se radi je posebna vrsta napora; ako se donese unapred, sutradan se počinje odmah.
Šta kad zadatak ne krene
Ako neka stavka ostaje neurađena tri dana zaredom, ona nije lenjost nego signal. Tri uobičajena uzroka i šta se radi:
- Zadatak je i dalje prevelik. Razbij ga još jednom. „Napisati odeljak 3.2” postaje „napisati prvi pasus odeljka 3.2”.
- Nedostaje ulaz. Nemaš izvor, podatak ili odgovor mentora. Tada je pravi zadatak nabaviti taj ulaz, i on ide ispred.
- Ne znaš šta tu treba da stoji. Ovo je najčešće, i najlakše se rešava tako što se pododeljak prvo napiše u dve rečenice — šta tvrdi i čime to potkrepljuje — pa se tek onda razvija.
Postoji i četvrti, manje prijatan slučaj: pododeljak ne treba da postoji. Ako tri puta nisi uspeo da napišeš šta je njegov rezultat, verovatno ga i nema.
Kako se prati napredak
Dovoljan je jedan dokument ili lista sa tri kolone: zadatak, stanje, datum. Alat nije važan; važno je da postoji jedno mesto, i da se završene stavke ne brišu nego označavaju — spisak urađenog je ono što na polovini rada drži motivaciju.
Šta se u tom spisku zapravo broji kao pomak, a šta samo izgleda kao rad, razloženo je u tekstu kako se meri napredak na radu.
Dve stvari koje vredi beležiti uz svaku završenu stavku:
- Koliko je stvarno trajala. Posle deset zadataka imaš ličnu meru po kojoj procenjuješ ostatak. Skoro svi na početku potcene vreme za pisanje i precene vreme za čitanje.
- Da li je termin uopšte iskorišćen. Kad se zadaci redovno ne stižu, problem je češće u rasporedu nego u zadacima — nedeljni ritam koji računa na prazne dane opisan je u tekstu kako se planira rad uz posao ili fakultet.
- Šta je sledeći potez. Jedna rečenica na kraju rada, pre nego što zatvoriš dokument. Sutradan ne gubiš dvadeset minuta na podsećanje gde si stao.
Za same zadatke pisanja pomaže i pravilo da se prvi nacrt ne popravlja dok nastaje; kako se od beležaka dolazi do tog nacrta, opisano je u tekstu kako se od beležaka pravi prvi nacrt.
Ako se ispostavi da spisak ne staje u preostalo vreme, to se vidi rano — i to je glavna korist od razbijanja. Koje se stavke tada izbacuju i kojim redosledom, opisano je u tekstu kada rok stiže, a rad nije gotov. Kako ceo posao izgleda po fazama, od teme do predaje, razrađeno je ovde, a gde se fajlovi i verzije drže da se spisak ne raspe — ovde.