Pitanje na koje nemaš podatak

Na odbrani postoje dva pitanja koja spolja zvuče identično, a traže suprotne odgovore.

Prvo je pitanje na koje bi ti trebalo da znaš odgovor, a ne znaš ga. Drugo je pitanje na koje odgovor ne postoji u tvom radu — ne zato što si nešto propustio, nego zato što ga tvoje istraživanje po svojoj postavci nije moglo dati.

Razlika je presudna, jer prvo traži priznanje, a drugo traži objašnjenje. Kad se drugo pitanje odgovori kao prvo — „to ne znam” — poklonio si komisiji utisak da rad ima rupu tamo gde zapravo ima granicu. A granica je odluka, i odluka se brani.

Odakle granica dolazi

Skoro svako pitanje bez podatka pada u jedan od četiri slučaja, i u svakom je razlog drugi.

Uzorak to nije obuhvatio. Radio si sa učenicima jedne škole, pitaju te za razliku između gradskih i seoskih sredina. Podatak ne postoji zato što u tvojim podacima nema te varijacije.

Metod to ne meri. Radio si anketu o stavovima, pitaju te zašto se ljudi tako ponašaju. Anketa meri iskaz, ne razlog; razlog bi tražio drugi postupak.

Predmet rada je uže postavljen. Rad se bavi primenom propisa u jednoj oblasti, pitaju te za njegove posledice u drugoj. To pitanje je van onoga što si se obavezao da obradiš.

Period ili obuhvat podataka. Podaci idu do određene godine, pitaju te za ono što je bilo posle. Novijih podataka nije bilo u trenutku pisanja, ili jesu, ali nisu uporedivi sa ranijim zato što se način merenja promenio.

Peti slučaj je redak, ali vredi ga prepoznati: pitanje traži podatak koji tvoje istraživanje jeste prikupilo, ali koji ne smeš da izneseš — jer je poverljiv, jer ustanova nije dala saglasnost za objavljivanje ili jer bi se iz njega prepoznao pojedinačni ispitanik. To se kaže otvoreno i bez izvinjenja, pošto je obaveza prema ljudima koji su podatke dali starija od pitanja.

Sva četiri razloga su legitimna i sva četiri su, po pravilu, već negde u tvom radu — u opisu uzorka, u metodologiji, u uvodnom razgraničenju predmeta. Kako se ta ograničenja uopšte upisuju dok pišeš, razloženo je u tekstu kako se piše metodologija.

Kako se prepoznaje u trenutku

Imaš nekoliko sekundi i jedno pitanje koje ih rešava: da li bi odgovor uopšte mogao da izađe iz mojih podataka?

Ako bi mogao, a ti ga ne znaš — to je neznanje, i tako se i tretira. Obrasci za takve situacije razloženi su u tekstu pitanja komisije na odbrani.

Ako ne bi mogao ni pod kojim uslovom, jer uzorak, metod ili predmet to ne dopuštaju — to je granica, i odgovara se drugačije.

Postoji i međuslučaj koji se često javlja: odgovor bi mogao da izađe iz tvojih podataka, ali ga nisi računao. Tada se kaže tačno to. „Taj odnos moji podaci sadrže, ali ga u radu nisam posebno obrađivao” je pošteno, tačno i neuporedivo bolje od nagađanja.

Zamka međuslučaja je iskušenje da se broj proceni napamet, jer podatak ipak postoji negde u tabelama. Procena izgovorena kao nalaz je najlakše oborljiva tvrdnja na celoj odbrani — dovoljno je da neko otvori prilog i uporedi.

Kako se granica izgovori

Odgovor ima tri dela i staje u petnaest sekundi.

1. Imenuj granicu. „Moj uzorak obuhvata samo jednu školu, pa razliku između sredina ne mogu da pokažem.”
2. Reci zašto je tako postavljeno. „Odlučio sam se za jednu ustanovu da bih mogao da radim sa celim generacijskim uzorkom.”
3. Reci šta bi bilo potrebno. „Za to pitanje bio bi potreban uzorak iz najmanje dve sredine, sa istim instrumentom.”

Treći deo je onaj koji odgovor pretvara iz odbrane u nalaz. Time si pokazao da razumeš šta bi tvoje istraživanje moralo da bude da bi odgovorilo na to pitanje — a to je upravo ono što se ovakvim pitanjem proverava.

Formulacije koje rade, po slučajevima:

„To izlazi iz obuhvata rada. Predmet sam ograničio na… i razlog je…”

„Anketa to ne može da pokaže. Za uzrok bi bili potrebni intervjui ili eksperiment.”

„Podaci idu do te godine, jer novijih u trenutku pisanja nije bilo.”

„Nisam to merio. Da jesam, pokazatelj bi morao da bude…”

Ono što ih sve povezuje: rečenica je kratka, kaže šta jeste, i ne izvinjava se. Zašto je kratak odgovor ovde prednost, razloženo je u tekstu kako se odgovara kratko.

Šta granicu pretvara u izgovor

Ista činjenica zvuči kao nalaz ili kao izmicanje, u zavisnosti od toga kako je izgovorena.

• Nagađanje posle granice. „Nisam merio, ali verujem da bi rezultat bio…” Prvi deo je tačan, drugi ga poništava. Ako baš hoćeš da nastaviš, označi šta radiš: „Ovo je pretpostavka, ne nalaz.”
• Granica koja se pojavi tek sada. Ako ograničenje nigde ne piše u radu, a prvi put ga pominješ na odbrani, zvuči kao naknadno smišljeno. Zato ograničenja idu u tekst, ne u odbranu.
• Širenje granice u hodu. „Pa i to bi se moglo izvesti iz mojih podataka…” izgovoreno pod pritiskom vodi u tvrdnju koju ne možeš da potkrepiš.
• Prebacivanje na mentora ili okolnosti. Razlog za granicu je tvoja odluka o postavci, ne nečija krivica — a odluka koju umeš da obrazložiš uvek stoji bolje od okolnosti na koju se pozivaš.

Pitanja koja uopšte nisu o tvom radu nego o gradivu oko njega rešavaju se po drugom obrascu — on je razložen u tekstu pitanje van teme na odbrani.

Pitanje koje traži da pređeš granicu

Poseban oblik: „A šta mislite, kako bi to izgledalo da ste obuhvatili i…?”

To nije zamka i nije traženje podatka. Komisija te poziva da razmišljaš izvan sopstvenih nalaza, i to je legitimno pitanje na koje se odgovara — ali sa jasno označenim statusom.

Obrazac: „Moji podaci to ne pokazuju. Ako sudim po literaturi, očekivao bih…, i to bi se proverilo tako što bi se…” Time si rekao odakle ti očekivanje, priznao da nije nalaz i ponudio način provere.

Ovakvo pitanje je, po pravilu, dobar znak. Postavlja se radu koji je dovoljno jasno ograničen da se vidi šta je unutra, a šta izvan.

Srodan oblik je pitanje o tome šta bi radio dalje. „Kako biste ovo istraživanje nastavili?” traži isto: da iz sopstvenih granica izvedeš sledeći korak. Odgovor je konkretan postupak — drugi uzorak, drugi instrument, duži period — a ne opšta želja da se tema „dublje istraži”.

Kako se ovo priprema

Priprema ne traži učenje nego jedan spisak, napravljen dok još imaš rad pred sobom.

Prođi kroz metodologiju i uvod i ispiši svako ograničenje koje si postavio: veličinu i sastav uzorka, period podataka, ono što metod ne meri, sve što si izričito izuzeo iz predmeta. Uz svako napiši jednu rečenicu zašto je tako i jednu šta bi bilo potrebno da se pređe.

Taj spisak obično ima pet do osam stavki i pokriva gotovo svako pitanje ove vrste koje može da dođe. Iz njega usput izlazi i odeljak o ograničenjima rada, ako ga još nemaš — a rad koji sam imenuje svoje granice dobija ovakvo pitanje kao razgovor, ne kao primedbu.