Projektni rad, studija slučaja i istraživački rad

Ova tri formata se često pomešaju, a razlikuju se po jednoj stvari — šta se u njima računa kao dokaz.

• Projektni rad dokazuje tako što nešto napravi. Dokaz je sam proizvod: rešenje, model, plan, aplikacija, projektna dokumentacija. Uz njega ide obrazloženje zašto je napravljen baš tako i provera da li radi ono što je trebalo.
• Studija slučaja dokazuje tako što jedan primer ispita do detalja. Dokaz je građa o tom slučaju: dokumenta, podaci, intervjui, posmatranje. Zaključak važi za taj slučaj, i to se mora reći.
• Istraživački rad dokazuje tako što prikupi podatke o pojavi i obradi ih. Dokaz je uzorak i postupak obrade. Zaključak se odnosi na pojavu, u granicama koje uzorak dozvoljava.

Otuda i najčešća greška: rad se nazove studijom slučaja, a zaključak se napiše kao da važi za celu delatnost. Ili se nazove istraživačkim, a sve što je urađeno jeste detaljan opis jednog preduzeća.

Koji format se traži, propisuje uputstvo predmeta ili mentor. Ako nije rečeno, pitaj pre nego što počneš da prikupljaš građu — jer se građa za ova tri formata prikuplja različito.

Projektni rad

Projektni rad ima nešto što ostala dva nemaju: isporuku. Na kraju postoji artefakt koji se može otvoriti, pokrenuti ili pročitati odvojeno od rada.

Struktura koja se najčešće traži:

1. Problem i zadatak — šta se pravi i zašto je potrebno.
2. Zahtevi — šta rešenje mora da ispuni, po mogućstvu tako da se ispunjenje može proveriti.
3. Pregled postojećih rešenja — šta već postoji i zašto ne odgovara.
4. Opis rešenja — kako je napravljeno, sa obrazloženjem izbora.
5. Provera — testiranje, primena na primeru, ocena u odnosu na zahteve iz tačke 2.
6. Ograničenja i dalji rad.

Tačka 5 je ono što razlikuje projektni rad od tehničkog izveštaja. Bez provere, rad tvrdi da rešenje radi, a ne pokazuje. Provera ne mora biti složena — dovoljno je da se za svaki zahtev vidi da li je ispunjen i po čemu se to zna.

Najčešća zamerka: opis rešenja bez obrazloženja izbora. „Korišćena je ova tehnologija” nije rečenica rada; rečenica rada je „korišćena je ova tehnologija jer zahtev iz tačke 2.3 traži rad bez stalne internet veze”.

Studija slučaja

Studija slučaja ispituje jedan slučaj — preduzeće, ustanovu, događaj, pacijenta, predmet, program — u njegovom stvarnom kontekstu, koristeći više vrsta građe.

Ključne odluke koje se moraju napisati:

• Zašto baš taj slučaj. Ovo je pitanje koje na odbrani dolazi sigurno. Odgovori su legitimni i različiti: slučaj je tipičan, ili je izuzetan, ili je jedini dostupan sa potrebnom dokumentacijom. Nije legitimno da odgovor ne postoji.
• Šta čini slučaj. Gde su mu granice — jedno odeljenje ili cela ustanova, jedna godina ili pet.
• Odakle građa. Koja dokumenta, koji podaci, sa kim je razgovarano i u kom svojstvu.

Zaključak studije slučaja ne generalizuje na populaciju. Ono što ona legitimno daje jeste detaljno objašnjenje mehanizma — kako i zašto se nešto odigralo u tom kontekstu — i osnova za pretpostavke koje neko drugi može proveriti na više slučajeva. Rečenica koja to čuva: „Nalaz se odnosi na posmatrano preduzeće; da li važi šire, ne može se utvrditi na osnovu jednog slučaja.”

Najčešća zamerka: rad je ostao na opisu. Opis preduzeća, opis procesa, opis problema — a nigde tumačenja. Studija slučaja bez analize je izveštaj o praksi.

Istraživački rad

Istraživački rad postavlja pitanje o pojavi i do odgovora dolazi prikupljenim podacima. Može biti kvantitativan (anketa, obrada postojećih podataka, merenje) ili kvalitativan (intervjui, analiza sadržaja), i oba su ravnopravna kad odgovaraju pitanju.

Obavezni delovi:

• Pitanje ili hipoteza, formulisana tako da se može proveriti.
• Metod: ko ili šta ulazi u uzorak, kako su izabrani, kako su podaci prikupljeni, kako obrađeni.
• Rezultati, odvojeni od tumačenja.
• Diskusija, gde se rezultati porede sa literaturom.
• Ograničenja.

Najčešća zamerka: metod je opisan prekratko da bi se postupak mogao ponoviti. Test je bukvalan — može li neko ko čita samo taj odeljak da uradi isto? Ako ne, nedostaje podatak.

Tabela: šta je dokaz u svakom formatu

Kombinacije postoje i normalne su. Projektni rad često sadrži studiju slučaja kao proveru rešenja; istraživački rad može krenuti od jednog slučaja pa proširiti uzorak. Bitno je da u radu piše koji je format glavni, jer se po tome ocenjuje.

Ista tema u tri formata

Uzmimo elektronsku evidenciju radnog vremena.

• Projektni rad: napravi se model ili prototip sistema evidencije po zahtevima jednog preduzeća, pa se proveri da li ispunjava zahteve.
• Studija slučaja: prati se kako je jedno preduzeće uvelo takav sistem — šta je bio povod, kako je teklo uvođenje, gde je zapelo i zašto — na osnovu dokumentacije i razgovora sa zaposlenima.
• Istraživački rad: prikupe se podaci iz više preduzeća i ispita se da li postoji veza između veličine preduzeća i izbora vrste evidencije.

Isti pojmovi, tri različita posla i tri različita kalendara. Zato se format bira pre prikupljanja građe, a ne posle.

Kad se format promeni usred posla

Dešava se češće nego što izgleda: krene se u istraživački rad, anketa ne skupi dovoljno odgovora, i rad se pretvori u studiju slučaja. To je legitimno, ali samo ako se uradi otvoreno.

Šta se tada menja:

• Naslov i pitanje se sužavaju na ono što građa zaista pokriva. Pitanje o pojavi postaje pitanje o slučaju.
• Domet zaključka se smanjuje. Rečenice tipa „u praksi preduzeća u Srbiji” moraju da izađu iz teksta.
• Metodološki deo dobija rečenicu o tome zašto je izbor takav kakav je. Nije potrebno objašnjavati neuspeh; dovoljno je opisati šta je na kraju činilo građu.

Šta se ne menja: već prikupljena građa se ne baca. Trideset popunjenih upitnika nisu uzorak za zaključivanje o pojavi, ali jesu dobra dopunska građa uz jedan detaljno obrađen slučaj.

Ono što se ne sme uraditi jeste zadržati veliko pitanje, a pod njim ostaviti mali dokaz. To je nesrazmera koju komisija pronalazi prvim pitanjem — „na osnovu čega ovo tvrdite”. Kako se tvrdnja drži u granicama dokaza objašnjeno je u tekstu o argumentaciji u radu.

Kako se prepoznaje šta se traži

Znaci, po pouzdanosti:

1. Uputstvo predmeta. Ako traži hipoteze i opis uzorka — istraživački. Ako traži prilog sa dokumentacijom ili funkcionalno rešenje — projektni.
2. Formulacija teme. „Razvoj…”, „Projektovanje…”, „Izrada…” vode ka projektnom; „Analiza poslovanja preduzeća X” ka studiji slučaja; „Uticaj X na Y” ka istraživačkom.
3. Da li je imenovan konkretan subjekat. Ako u naslovu stoji ime jedne organizacije, format je skoro sigurno studija slučaja.
4. Šta se predaje uz rad. Prilog često otkriva format pre nego bilo šta drugo.

Studija slučaja pripada opisnom pristupu, a razlika u odnosu na radove koji rade sa brojevima objašnjena je u tekstu kvalitativno i kvantitativno.

Da li se uopšte traži samostalno istraživanje ili je dovoljan pregled postojećeg, razgraničeno je u tekstu o stručnom i naučnom radu, a kako se očekivanja menjaju kroz nivoe školovanja — u tekstu o zahtevnosti radova. Redosled faza, bez obzira na izabrani format, opisan je u tekstu od teme do predaje; razlike između samih tipova radova su ovde.