Tabela poređenja izvora

Pročitao si dvanaest radova. Svaki ima svoj fajl sa beleškama, svaki je zaseban i uredan, i kad sedneš da pišeš — ne znaš odakle. Beleške ti kažu šta je svaki rad tvrdio, ali ne kažu šta ta dvanaestorica zajedno govore.

To je granica koju beleške po izvoru ne mogu da pređu. One su vertikalne: jedan izvor, sve o njemu. Pisanje traži horizontalan pogled: jedno pitanje, šta o njemu kaže svaki izvor.

Tabela poređenja je alat koji taj obrt izvodi. Nije to spisak literature ni sistem za vođenje izvora — kako se izvori evidentiraju i čuvaju stoji u tekstu o organizovanju literature. Ovo je radni dokument sa jednim zadatkom: da od gomile pročitanog napravi pregled iz kog se može pisati.

Red je izvor, kolona je pitanje

Cela zamisao staje u jednu rečenicu. Svaki red je jedan izvor. Svaka kolona je jedno pitanje koje tvoj rad postavlja. Polje na preseku sadrži ono što taj izvor o tom pitanju kaže — ili prazninu, koja je isto tako podatak.

Izgleda otprilike ovako:

Kad se to pogleda po kolonama umesto po redovima, odmah se vidi ono što se u beleškama gubi: dva rada se ne slažu zato što mere različite stvari, a ne zato što je jedan pogrešio. To je nalaz koji ide pravo u tekst.

Kako se biraju kolone

Kolone se ne prepisuju iz tuđe tabele. Izvode se iz onoga što tvoj rad treba da kaže.

Postupak je kratak: napiši pitanja na koja tvoj teorijski deo mora da odgovori, pa svako pitanje pretvori u kolonu. Ako je pitanje „da li se pojam u literaturi shvata isto”, kolona je „kako definiše pojam”. Ako je pitanje „na čemu se ti nalazi zasnivaju”, kolona je „uzorak”.

Četiri do šest kolona je gornja granica upotrebljivosti. Preko toga se tabela ne čita nego se u njoj traži, a to je tačno ono od čega bežiš.

Kolone koje se u praksi najčešće isplate:

• godina i kontekst — zemlja, oblast, period;
• kako pojam određuje — jer se većina neslaganja krije tu;
• vrsta materijala — sopstveni podatak, tuđi podatak, pregled, teorijski tekst;
• nalaz u jednoj rečenici — tvoja rečenica, ne prepisana iz apstrakta;
• ograničenje koje autor sam navodi;
• za koje moje poglavlje je koristan.

Poslednja kolona izgleda administrativno, a najviše štedi. Kad dođe do pisanja, filtriraš po njoj i imaš materijal za jedno poglavlje na okupu.

Kako se popunjava

Tabela se popunjava dok čitaš, ne posle. Popunjavanje na kraju znači ponovno otvaranje svih radova i to obično nikad ne bude urađeno.

Red se otvara u trenutku kad odlučiš da izvor koristiš. Popuni se onoliko koliko znaš u tom trenutku; prazna polja ostaju prazna i to je uredno.

Tri pravila drže tabelu upotrebljivom:

1. Kratko. Polje prima jednu rečenicu ili nekoliko reči. Duži zapis ide u beleške o tom izvoru, a kako se one vode stoji u tekstu o beleškama dok čitaš.
2. Svojim rečima, uz broj strane. Polje u koje si prepisao rečenicu iz rada mora da nosi navodnike i stranu, inače će za dve nedelje izgledati kao tvoja formulacija.
3. Prazno polje se ne popunjava nagađanjem. Ako rad ne kaže na kom uzorku, u polje ide „ne navodi” — to je nalaz o kvalitetu rada, ne rupa u tvom radu.

Alat je nebitan. Tabela u dokumentu, tabela u programu za proračun, pa i tabela na papiru rade isto. Bitno je da je jedna i da je uvek otvorena dok čitaš.

Jedna sitnica menja mnogo: red se dodaje i za izvor koji na kraju nećeš koristiti. U polje za nalaz upišeš zašto ne — tema je preširoka, uzorak nije uporediv, rad ne nudi sopstveni podatak. Bez toga ćeš isti izvor otvoriti ponovo za tri nedelje i ponovo utrošiti dvadeset minuta da bi došao do istog zaključka. Odbačeni izvori se u tabeli obično stavljaju na dno ili se označe drugom bojom, da ne smetaju pregledu.

Šta se u tabeli vidi, a u beleškama ne

Kad se tabela popuni, pročitaj je kolonu po kolonu i traži četiri obrasca.

Slaganje. Više izvora kaže isto. To je tvrdnja koju u radu možeš izneti sa više referenci u jednoj zagradi, i to je najjači deo pregleda.

Neslaganje. Dva izvora tvrde suprotno. Pre nego što to napišeš, proveri kolone uzorka i definicije — najčešće se objašnjenje nalazi tamo. Kako se takav slučaj u tekstu obrađuje razloženo je u tekstu o izvorima koji protivreče.

Praznina. Cela kolona je prazna ili skoro prazna. Nijedan izvor ne govori o nečemu što bi trebalo da ga pokriva. To je najvredniji nalaz koji kratak rad može da ima, i piše se izričito.

Nagomilanost. Osam izvora u istoj koloni kaže isto, a ti si ih svih osam pročitao. Znak da je dalje čitanje o tom pitanju gubitak vremena i da materijal treba prorediti. Kako se višak skuplja i šta se sa njim radi stoji u tekstu o višku materijala.

Iz tabele u tekst

Tabela nije poglavlje i ne prepisuje se u rad. Iz nje se piše.

Obrazac koji radi: jedan pasus po pitanju, ne po izvoru. Pasus počinje tvojom rečenicom o tome šta literatura o tom pitanju govori, pa navodi ko šta tvrdi, pa se završava rečenicom o tome šta iz toga sledi za tvoj rad.

Poređenje sa obrascem koji ne radi je poučno. Pregled pisan po izvorima ide „Autor A je utvrdio… Autor B je utvrdio… Autor V je utvrdio…” i posle deset takvih pasusa čitalac nema nijedan zaključak. Pregled pisan po pitanjima ima onoliko pasusa koliko tabela ima kolona, i svaki se završava nečim što si ti rekao.

Sama tabela može da uđe u rad samo ako je uredna, sažeta i ako joj u tekstu prethodi objašnjenje šta pokazuje. Češće ostaje radni dokument, a u rad ide njen sažetak u dva do tri reda.

Gde tabela prestaje da pomaže

Nije alat za svaku situaciju i vredi znati gde joj je granica.

Ne pomaže kod malog broja izvora. Za četiri rada je brže uporediti ih u glavi; tabela počinje da se isplati negde od sedam-osam naviše.

Ne pomaže kod izvora koji nisu uporedivi. Ako u radu koristiš zakonski tekst, istorijski dokument i savremeno istraživanje, oni ne dele nijedno pitanje i tabela bi imala tri reda sa sve samim prazninama. Tada se pravi zasebna tabela za svaku grupu ili se odustaje.

Ne pomaže ni kad se pretvori u posao za sebe. Ako popunjavanje traje duže nego čitanje, kolona ima previše ili su preširoko postavljene. Skrati na četiri i nastavi.

I poslednje: tabela ne zamenjuje čitanje. Popunjena iz apstrakata izgleda isto kao popunjena iz celih radova, a ono što iz nje napišeš neće biti isto. Apstrakt ne kaže kako je uzorak biran ni šta je autor zapravo merio, a upravo ta dva podatka razdvajaju izvore koji se naizgled ne slažu. Tabela popunjena iz apstrakata daje pregled naslova; tabela popunjena iz radova daje pregled nalaza, i samo druga vodi do teksta koji nešto tvrdi.