Dužina rečenice i čitljivost akademskog teksta
Duga rečenica nije ozbiljnija, samo teža za praćenje. Četiri mesta na kojima se lomi, šta se ne skraćuje i kako se ritam teksta proverava.
Postoji tiho uverenje da duga rečenica zvuči ozbiljnije. Nastaje iz čitanja literature u kojoj su rečenice zaista duge, pa se zaključi da je to znak akademskog registra.
Nije. Duga rečenica u dobrom tekstu je duga zato što joj je sadržaj složen i zato što autor drži kontrolu nad njenom građom. Duga rečenica u studentskom radu je najčešće duga zato što se u nju sleglo nekoliko misli koje nisu razdvojene — a to je vidljivo odmah, jer se pri čitanju gubi ko šta radi.
Merilo nije broj reči nego jedno pitanje: može li se rečenica pročitati jednom i razumeti. Ako moraš da se vratiš na početak, dužina je problem bez obzira na to koliko reči ima.
Zašto duga rečenica gubi čitaoca
Razlog je mehanički. Dok čitaš, držiš u glavi subjekat i čekaš glagol koji će reći šta on radi. Svaki umetnuti deo produžava to čekanje.
U srpskom se to lako pogorša, jer dozvoljava da se između subjekta i glagola nagura mnogo toga: zavisna rečenica, nabrajanje, referenca u zagradi, još jedna zavisna rečenica. Kad glagol konačno stigne, čitalac je izgubio ko je bio subjekat.
Druga zamka je nabrajanje unutar rečenice koja i sama već ima dve klauze. Treća je referenca u zagradi na mestu gde prekida vezu subjekta i glagola — sitnica koja pravi nesrazmerno veliku štetu.
Četiri mesta na kojima se rečenica lomi
Kad naiđeš na rečenicu koja ne prolazi iz prvog čitanja, prelom se gotovo uvek nudi na jednom od ova četiri mesta.
Pre veznika koji uvodi novu tvrdnju. „…, pri čemu se pokazalo da…” je mesto gde počinje druga misao. Tačka pre toga, pa nova rečenica.
Na mestu nabrajanja. Ako se u rečenici nabraja više od tri stavke, nabrajanje izlazi u listu ili u sopstvenu rečenicu.
Ispred umetnutog objašnjenja. Objašnjenje pojma usred rečenice skoro uvek može da bude zasebna rečenica posle nje.
Posle drugog zareza. Nije pravilo, nego dobar signal. Rečenica sa tri i više zareza vredi da se pročita naglas. Kako se zarezi uopšte postavljaju i gde ih ne sme biti, razloženo je u tekstu zarez u rečenici.
Primer, pre i posle:
Pre: Iako su dosadašnja istraživanja, koja se uglavnom oslanjaju na podatke prikupljene u velikim gradovima, pokazala da postoji veza između dva posmatrana činioca, ta veza, kada se uzme u obzir razlika u veličini uzorka, nije potvrđena u manjim sredinama, što otvara pitanje uporedivosti.
Posle: Dosadašnja istraživanja pokazuju vezu između dva posmatrana činioca. Ona se, međutim, uglavnom oslanjaju na podatke iz velikih gradova. U manjim sredinama veza nije potvrđena, a razlika u veličini uzorka otvara pitanje uporedivosti tih nalaza.
Broj reči je skoro isti. Razlika je u tome što druga verzija ima tri subjekta i tri glagola, umesto jednog para razdvojenog sa pedeset reči. Usput se vidi i nešto što je u prvoj verziji bilo sakriveno: ograničenje na velike gradove i pitanje uporedivosti su dve odvojene stvari, a u dugoj rečenici su delovale kao jedna.
Tri navike koje produžavaju rečenicu bez potrebe
Pre nego što rečenicu lomiš, proveri da li se skraćuje sama od sebe. U studentskim radovima se ponavljaju tri obrasca.
Prazan početak. „Može se konstatovati da…”, „U ovom delu rada biće reči o tome da…”, „Treba napomenuti da…”. Te formulacije ne nose informaciju, a svaka odnese pet do osam reči i odloži glagol. Brišu se bez ostatka; ono što je stajalo iza „da” postaje rečenica.
Imenica umesto glagola. „Vršenje analize podataka je izvršeno” umesto „podaci su analizirani”. Radnja pretvorena u imenicu traži pomoćni glagol, pa rečenica raste, a postaje neodređenija. Kad naiđeš na imenicu na -anje ili -enje, proveri da li iza nje stoji glagol koji bi radio isti posao.
Udvajanje. „Značajan i bitan uticaj”, „metode i načini”, „ciljevi i svrha rada”. Dve reči za isto značenje ne pojačavaju tvrdnju nego je razvodnjavaju. Jedna ostaje, i to ona preciznija — a ista se zatim koristi kroz ceo rad.
Kad se ova tri obrasca uklone, dobar deo rečenica padne ispod granice na kojoj su smetale — bez ijednog preloma i bez gubitka sadržaja.
Šta se ne skraćuje
Skraćivanje nije samo po sebi vrlina i ume da naškodi.
- Definicija pojma često traži dužu rečenicu, jer se uslovi moraju držati zajedno.
- Formulacija cilja i hipoteze se ne lomi, jer se time menja odnos između delova.
- Opis postupka u metodologiji ponekad mora da obuhvati redosled u jednoj rečenici, da bi se video niz.
- Rečenice koje nose odnos — uzrok, uslov, poređenje — gube smisao ako se razbiju na dve nezavisne tvrdnje.
Isto tako, tekst od samih kratkih rečenica ne čita se lakše. Deluje isprekidano i odaje utisak spiska. Deset rečenica od osam reči zaredom su isto tako naporne kao jedna od osamdeset.
Ritam je ono što se zapravo meri
Dobar akademski pasus ima promenljivu dužinu rečenica. Obrazac koji se najčešće sam pojavi kad tekst radi:
| Mesto u pasusu | Dužina | Zašto |
|---|---|---|
| Prva rečenica | kratka do srednja | nosi tvrdnju, mora da se razume odmah |
| Sredina | duže | nosi dokaz, uslove i referencu |
| Poslednja | kratka | zaključuje i vezuje za sledeći pasus |
Kad su sve rečenice iste dužine, tekst zvuči ravno bez obzira na sadržaj. Kako se pasus uopšte gradi po delovima, razloženo je u tekstu kako se piše pasus, a kako se pasusi spajaju u tekstu veze između pasusa.
Provera koja traje deset minuta
Radi se u prolazu kroz gotov tekst, ne dok pišeš. Dok pišeš, dužina ne treba da te zanima.
- Čitaj naglas. Mesto na kom ti ponestane daha ili se sam zbuniš je mesto preloma. Ovo je najpouzdaniji test i nema zamenu.
- Označi rečenice duže od tri reda na ekranu. Nije svaka loša, ali svaku vredi pogledati.
- Kod svake označene pitaj: koliko tvrdnji nosi? Ako više od jedne, lomi se. Ako jednu, ostaje.
- Pogledaj razmak subjekta i glagola. Ako je između njih više od desetak reči, prebaci umetnuti deo na kraj rečenice ili u zasebnu.
- Pogledaj prvu rečenicu svakog pasusa. Te su najvažnije i najčešće su predugačke, jer u njima pokušavaš da najaviš sve odjednom.
Ovaj prolaz pripada drugom krugu revizije, onom koji se bavi rečenicom, a ne građom rada. Redosled prolaza i razlog zbog kog se ne mešaju stoji u tekstu prva revizija teksta.
Šta se dobija
Kraća rečenica ne čini rad jednostavnijim nego preciznijim. Kad se duga rečenica razloži, obično se otkrije da je jedan njen deo bio tvrdnja bez dokaza — u dugoj verziji se to nije videlo, jer ju je nosila gramatika, a ne argument.
Zato je ovaj prolaz koristan i kad tekst nije nečitljiv. Rečenica koja se lomi pokazuje šta u njoj zapravo piše, a ponekad i da ne piše ništa.
Ima i praktičnu posledicu pred odbranu. Rečenicu koju možeš da izgovoriš u jednom dahu možeš i da braniš; onu koju moraš da pročitaš sa papira teško ćeš prepričati kad te neko prekine pitanjem. Tekst koji se lako čita naglas je tekst koji si stvarno napisao, a ne sastavio.