Kada se citira, a kada ne mora
Granica između opšteg znanja i tuđe tvrdnje, spisak onoga što uvek nosi izvor, šta nikada ne nosi, sporni slučajevi i pravilo kada nisi siguran.
Pravilo je jedno i pokriva skoro sve slučajeve: izvor nosi sve što nisi sam smislio i što nije opštepoznato u tvojoj struci. Nije bitno da li je preuzeto doslovno ili prepričano, niti da li je preuzeto iz knjige, članka, propisa ili predavanja.
Iz toga sledi da se citiraju:
- tuđe tvrdnje, nalazi i podaci;
- tuđe definicije, klasifikacije i modeli;
- tuđe ocene i tumačenja;
- brojevi koje nisi sam izmerio ili izračunao;
- tabele, grafikoni i slike koje nisu tvoje.
I da se ne citiraju:
- tvoji zaključci iz sopstvene analize;
- tvoje poređenje dva izvora, pod uslovom da su oba navedena;
- opisi onoga što si sam uradio;
- opštepoznate činjenice unutar struke.
Poslednja stavka na svakom spisku je jedina koja pravi nedoumice, pa zaslužuje ceo odeljak.
Šta je opšte znanje
Opštepoznato je ono što bi obrazovan čitalac u tvojoj oblasti znao bez provere, i što bi se moglo naći u više nezavisnih izvora kao nesporno.
Dva kriterijuma rade zajedno:
- Ne pripada nikome. Ne može se pokazati ko je to prvi ustanovio, jer je znanje zajedničko.
- Nije sporno. U literaturi se o tome ne raspravlja.
Primeri: da je Drugi svetski rat završen 1945, da se BDP meri godišnje, da voda ključa na sto stepeni pri normalnom pritisku, da Ustav ima najveću pravnu snagu.
Važno je da je granica pomerljiva po oblasti i po publici. Ono što je opšte znanje unutar struke ne mora biti opšte znanje uopšte, i obrnuto. U radu iz prava se osnovna podela grana prava ne citira; u radu iz ekonomije koji tu podelu koristi, verovatno se citira. Zato je merilo tvoja struka i tvoj čitalac, ne ti.
Tri stvari koje deluju kao opšte znanje, a nisu:
- Brojevi. Stopa nezaposlenosti, udeo delatnosti u BDP-u, broj stanovnika. Ovo su podaci i imaju izvor, čak i kad ih svi znaju.
- Definicije stručnih pojmova. Deluju opšte zato što ih ponavlja svaki udžbenik, ali ih je neko formulisao. Ako u radu koristiš tuđe određenje pojma, ono nosi izvor; samo radna definicija koju sam postavljaš ne nosi.
- Tvrdnje o uzročnoj vezi. „Digitalizacija smanjuje troškove” nije činjenica nego nalaz, i traži izvor.
Primeri: ista tema, sa izvorom i bez
| Rečenica | Treba li izvor |
|---|---|
| „Rad od kuće se proširio tokom poslednjih godina.” | opšte, ali tvrdnja o razmeri traži podatak |
| „Udeo zaposlenih koji rade od kuće u prerađivačkoj industriji iznosio je X odsto.” | da, podatak ima izvor |
| „Postoje dva pristupa merenju učinka na daljinu.” | da, podela je tuđa |
| „U ovom radu se pod radom od kuće podrazumeva…“ | ne, ako je tvoja radna definicija |
| „Iz tabele 3 sledi da razlika postoji samo kod manjih preduzeća.” | ne, tvoj zaključak iz sopstvene analize |
| „Petrović nalazi jedno, a Jovanović drugo; razlika verovatno potiče od uzorka.” | oba autora se navode, tumačenje je tvoje |
| „Zakon propisuje obavezu evidencije radnog vremena.” | da, navodi se propis i član |
| „Podaci su prikupljeni u martu, iz javnog registra.” | ne, opis sopstvenog postupka |
Red sa poređenjem dva autora je najvažniji. Rečenica sadrži i preuzeto i tvoje — i baš zato mora biti napisana tako da se vidi šta je šta. Kad se to izgubi, čitalac ne zna gde prestaje literatura a gde počinješ ti, a to je ozbiljnija zamerka od izostavljene reference.
Sporni slučajevi
Više izvora tvrdi isto. Ako je tvrdnja u oblasti opšteprihvaćena, ne moraš navesti deset radova. Navedi jedan do dva reprezentativna, ili pregledni rad. Nizanje osam referenci uz jednu rečenicu deluje kao punjenje spiska.
Ceo pasus prepričava jedan izvor. Ne stavlja se referenca samo na poslednju rečenicu — tada nije jasno dokle seže. Izvor se najavi na početku pasusa i kroz pasus se veza održava formulacijama tipa „isti autor” ili „u istom istraživanju”. Postupak je detaljno opisan u tekstu o parafraziranju.
Podatak iz institucije, a ne od autora. Statistike, registri i izveštaji se citiraju na ime institucije koja ih objavljuje, uz godinu i naziv publikacije.
Predavanje, skripta, razgovor. Neobjavljeni izvori se navode, ali imaju slab status i ne mogu da nose ključnu tvrdnju. Ono što si čuo na predavanju pronađi u objavljenom izvoru i navedi njega.
Tvoj raniji rad. Ako preuzimaš sopstveni ranije predat tekst, to se takođe navodi. U mnogim ustanovama se ponovno korišćenje sopstvenog rada bez navođenja tretira kao prekršaj, pa se to pitanje ne rešava pretpostavkom — proveri uputstvo.
Slike, tabele i grafikoni. Preuzet prikaz nosi izvor ispod sebe. Ako si tabelu sam napravio na osnovu tuđih podataka, piše se da je tvoja, izrađena prema tom izvoru.
Prevod. Prevedena rečenica je i dalje tuđa. Prevođenje menja jezik, ne autorstvo.
Test koji rešava većinu nedoumica
Kad se dvoumiš oko konkretne rečenice, postavi tri pitanja tim redom:
- Odakle mi ovo? Ako možeš da imenuješ mesto na kom si to pročitao ili čuo, izvor postoji i navodi se. Ako je tvrdnja stigla „odnekud”, to je znak da je preuzeta, a ne da je opšta.
- Da li bi čitalac iz moje struke tražio dokaz? Ako bi na tu rečenicu neko ko poznaje oblast mogao da pita „na osnovu čega”, referenca je potrebna.
- Da li bih ovo mogao sam da odbranim? Ovo je pitanje sa odbrane. Za tvrdnju koju nisi proverio u izvoru, a stoji bez reference, nemaš šta da odgovoriš.
Prvo pitanje hvata izostavljene reference, drugo hvata pogrešnu procenu o tome šta je opšte znanje, treće hvata tvrdnje koje su u rad ušle usput i tamo ne pripadaju.
Dodatna korist od trećeg pitanja: ono često pokaže da rečenica nije problematična zbog reference nego zato što je preširoka. Tvrdnja sužena na ono što izvor stvarno kaže najčešće više i ne traži odbranu — dovoljna joj je referenca.
Koliko referenci je previše
Tekst u kom svaka rečenica nosi referencu ima suprotan problem od teksta bez referenci: ne vidi se šta je tvoje. Rad koji se sastoji samo od parafraza sa izvorima je uredan, ali nema doprinosa — a to je zamerka koja se na višim nivoima čuje često.
Zdrav odnos izgleda ovako: preuzeto nosi izvor, tvoje ne nosi, a tvoga ima. Ako u poglavlju ne postoji nijedna rečenica bez reference, u njemu nema tvog zaključivanja. Kako se tvrdnja, dokaz i tumačenje slažu u pasus, objašnjeno je u tekstovima o argumentaciji i o pasusu.
Pravilo kada nisi siguran
Navedi izvor. Višak reference nikad nije ozbiljna zamerka; manjak jeste, i može da se tretira kao preuzimanje tuđeg teksta bez navođenja. Odnos rizika nije ni blizu izjednačen.
Uz to, dve navike koje ovo pitanje uklanjaju unapred:
- Beleži izvor u trenutku kad zapisuješ tvrdnju, ne kasnije. Najveći broj izostavljenih referenci nastaje tako što se izvor zaboravi, a ne tako što se svesno izostavi. Sistem beleški koji to sprečava opisan je u tekstu kako organizovati literaturu.
- U beleškama razdvajaj tri boje teksta: doslovan citat, parafraza, tvoja misao. Posle mesec dana se to ne razlikuje po sećanju.
Pred predaju prođi kroz rad i pogledaj svaku rečenicu koja tvrdi nešto o svetu. Ako nije tvoj nalaz i nema izvor, ili joj nađi izvor ili je izbaci. Kako izgleda poslednja provera i šta pokazuje izveštaj o podudarnosti — u tekstu o proveri originalnosti. Oblik u kom se referenca ispisuje zavisi od stila koji tvoj predmet traži: APA, Harvard i fusnote.