Kako se iz apstrakta vidi da li rad vredi čitati

Kad pretraga vrati četrdeset rezultata, apstrakt je jedini alat kojim se za minut odlučuje šta se otvara, a šta ne. Čita se zbog četiri podatka, i traži se svaki od njih izričito:

1. Pitanje — šta rad utvrđuje.
2. Materijal — na čemu: koji uzorak, koji korpus, koji period, koja zemlja.
3. Postupak — kako je do nalaza došao.
4. Nalaz — šta je konkretno dobijeno.

Ako sva četiri postoje, rad je upotrebljiv i pre nego što ga otvoriš — znaš gde ga smeštaš i šta iz njega tražiš. Ako fali jedan, otvara se samo kad je tema uska i izbor mali. Ako fale dva, preskače se, jer će ti čitanje odneti pola sata da bi na kraju ispalo da ne odgovara na tvoje pitanje.

Najveća greška u ovoj fazi nije preskakanje dobrog rada nego suprotno: čitanje dvadeset radova redom, po redosledu kojim ih je pretraga izbacila. Prosejavanje postoji da bi se detaljno čitalo pet, a ne trideset.

Iz čega se apstrakt sastoji

U empirijskim radovima apstrakt je često i formalno podeljen na delove — cilj, metod, rezultati, zaključak. U teorijskim je jedan pasus, ali istu strukturu nosi ispod površine.

• Prva rečenica ili dve postavljaju kontekst. To je najmanje koristan deo i preskače se.
• Cilj rada je obično uveden sa „Cilj ovog rada je…” ili „U radu se ispituje…”. Ovo je prva rečenica koju zaista čitaš.
• Metod i materijal — broj ispitanika, period, izvor podataka. Kod dobrih apstrakata stoji tačan broj.
• Rezultati — konkretni nalazi, po mogućstvu sa vrednostima.
• Zaključak — jedna rečenica o tome šta nalaz znači. Najčešće je najsmeliji deo apstrakta i uzima se sa rezervom.

Ključna reč u trećem i četvrtom delu je konkretnost. Apstrakt koji piše „rezultati ukazuju na značajan uticaj” nije ti rekao ništa; apstrakt koji piše „razlika je iznosila 12 procentnih poena na uzorku od 480 ispitanika” ti je rekao sve što treba za odluku.

Tri znaka da rad ne treba otvarati

Nalaza nema, ima samo najave. „U radu se razmatra problematika… ukazuje se na značaj… daju se preporuke.” Ako se iz apstrakta ne vidi nijedan rezultat, u radu ga najčešće ni nema — to je pregledni tekst bez sopstvenog doprinosa, i može ti poslužiti samo za literaturu koju navodi.

Materijal ne odgovara tvom pitanju. Rad je odličan, ali meri drugu populaciju, drugu zemlju ili drugi period. To nije mana rada nego mana poklapanja, i bolje je videti je sada nego posle čitanja.

Apstrakt tvrdi više nego što bi jedan rad mogao. Nalaz koji rešava opšte pitanje na uzorku od trideset ispitanika je preširoko formulisan zaključak. Rad se i dalje sme koristiti, ali se prenosi ono što je izmereno, ne ono što autor tvrdi u apstraktu.

Tri znaka da vredi

• Brojevi u apstraktu. Veličina uzorka, period, izmerena razlika. Autor koji ih stavlja u apstrakt zna šta je dobio.
• Izričito ograničenje. Rečenica tipa „nalazi se odnose na jedan grad” ili „uzorak je prigodan” je znak ozbiljnosti, ne slabosti.
• Metod koji ti je koristan po sebi. Ponekad rad ne odgovara na tvoje pitanje, ali koristi postupak koji možeš da primeniš. To je razlog da ga otvoriš, i da to zabeležiš odmah, jer se kasnije ne seća.

Šta apstrakt ne kaže

Ovo je deo koji se u studentskim radovima najčešće previdi.

Apstrakt ne sadrži ograničenja studije (osim retko), ne sadrži tačne vrednosti iz tabela, i ne kaže kako je uzorak biran — a to je često najvažniji podatak za procenu koliko nalaz vredi. Ne kaže ni odakle su podaci, pa iz apstrakta ne možeš znati da li je autor merio sam ili preuzimao iz druge baze.

Zbog toga apstrakt služi samo za odluku da li čitati, nikad za odluku šta iz rada preneti. Kako se rad čita u dva prolaza kad prođe prosejavanje: kako se čita naučni članak.

Apstrakt nije izvor

Najskuplja greška vezana za apstrakte: prenošenje podatka iz apstrakta u sopstveni rad, bez otvaranja rada.

Tri razloga zašto se to ne radi:

• Broj u apstraktu je zaokružen ili sabran. U tabeli često stoji drugačija vrednost, po grupama ili godinama.
• Ne možeš navesti stranu. Podatak preuzet iz apstrakta nema stranu na koju se poziva, a za konkretan podatak strana se traži.
• Ne znaš na šta se odnosi. Bez metodologije ne znaš ko su ispitanici i kako je merenje izvedeno, pa ne možeš ni da napišeš rečenicu koja podatak pravilno ograničava.

Isto važi i za sažetak koji nudi baza ili pretraživač, i za prikaz rada na sajtu izdavača. Kako se podatak prenosi sa okvirom koji mu pripada, objašnjeno je u tekstu kako se čita tabela u naučnom radu.

Postoji jedan izuzetak: kad je ceo rad nedostupan, a apstrakt jasno navodi nalaz, sme se navesti — ali se izričito napiše da je podatak iz apstrakta, jer čitalac mora znati da puna verzija nije proverena. Bolje rešenje je ipak traženje pune verzije; putevi su opisani u tekstu kako se pronalaze kvalitetni izvori.

Kako se prosejava dvadeset rezultata

Redosled koji se u praksi drži, sa merenim vremenom po radu:

1. Naslov — pet sekundi. Odbacuje polovinu.
2. Godina i časopis — pet sekundi. Da li je izvor u okviru koji ti treba i da li je recenziran; šta to znači, stoji u tekstu šta je recenzirani časopis.
3. Cilj i nalaz iz apstrakta — trideset sekundi. Preskoči uvodne rečenice, traži direktno ta dva.
4. Metod, ako prva tri prođu — dvadeset sekundi. Uzorak i period.
5. Odluka: čitam odmah, čitam kasnije, ne čitam.

Ceo krug za dvadeset rezultata traje oko petnaest minuta i obično ostavi pet do osam radova za pravo čitanje.

Šta se beleži odmah

Za svaki rad koji prođe prosejavanje upiši tri reda dok si još u apstraktu, pre nego što otvoriš PDF:

• Pun podatak o izvoru (autor, godina, naslov, časopis).
• Zašto si ga izdvojio — za koje poglavlje ili pitanje.
• Šta očekuješ da u njemu nađeš.

Treći red je najkorisniji i najređe se piše. Kad posle dve nedelje otvoriš fasciklu sa dvadeset PDF-ova, on je jedino što te podseća zašto je taj rad tu. Kako se te beleške drže povezane sa stranom i izvorom: kako se organizuje literatura.