Šta znači recenzirani časopis i zašto je važno

Recenzirani časopis je onaj u kom rukopis pre objavljivanja pregledaju stručnjaci iz iste oblasti koji nisu autori, i imaju ovlašćenje da traže izmene ili da rad odbiju. Engleski naziv za taj postupak je peer review; kod nas se sreće i kao „stručna recenzija” ili „recenzentski postupak”.

Zašto je to važno za tvoj rad: recenzija je jedini široko rasprostranjen filter koji stoji između nečije tvrdnje i objavljenog teksta. Ne garantuje da je nalaz tačan, ali garantuje da je bar dvoje ljudi koji se time bave pročitalo rad i moglo da kaže „ovde metod ne stoji”. Izvor koji je prošao taj filter u radu ima drugu težinu od bloga, portala ili prezentacije sa konferencije.

Praktično pravilo: za teorijski i pregledni deo rada oslanjaj se pretežno na recenzirane izvore, a nerecenzirane koristi kad su oni sami predmet ili jedini nosilac podatka — propis, zvanična statistika, izveštaj institucije.

Šta se dešava sa rukopisom

Postupak se razlikuje po časopisima, ali kostur je skoro uvek isti.

1. Autor šalje rukopis. Urednik prvo proverava da li tema i oblik odgovaraju časopisu; deo radova ovde otpada bez recenzije.
2. Urednik bira recenzente — obično dvoje, iz iste oblasti, koji nisu vezani za autora.
3. Recenzenti čitaju i pišu izveštaj. Gledaju da li metod odgovara pitanju, da li zaključci prelaze ono što podaci pokazuju, da li je literatura relevantna i da li ima očiglednih propusta.
4. Odluka: prihvatanje, prihvatanje uz izmene (najčešće), veća prerada sa novom recenzijom, ili odbijanje.
5. Autor prerađuje i vraća, često u nekoliko krugova.

Najčešći oblik je dvostruko slep postupak — recenzenti ne znaju ko je autor, autor ne zna ko su recenzenti. Postoje i otvoreni modeli, gde se imena znaju i izveštaji objavljuju. Ceo postupak traje od nekoliko meseci do više od godinu dana, i to je razlog zašto je najnovija literatura u nekim oblastima uvek korak iza događaja.

Šta recenzija hvata, a šta ne

Ovo je deo koji se u studentskim radovima najčešće precenjuje.

Hvata obično: metod koji ne odgovara pitanju, zaključak koji je širi od podataka, izostavljenu literaturu, nejasan opis uzorka, greške u računu koje se vide iz teksta.

Ne hvata: da li su podaci stvarno prikupljeni kako autor kaže, greške u obradi koje nisu vidljive iz rada, pristrasnost u izboru teme, i nalaze koji su prosto pogrešni a deluju uverljivo. Recenzent čita tekst, ne ponavlja istraživanje.

Iz toga sledi jedna stvar koja se često zaboravi: recenzirano nije isto što i tačno. Recenzirani radovi se osporavaju, ispravljaju i povlače. Kad na isto pitanje dva recenzirana rada daju suprotan odgovor, tvoj posao nije da izabereš onaj koji ti odgovara nego da razliku objasniš — najčešće leži u uzorku, periodu ili definiciji onoga što se meri.

Kako se rad procenjuje i posle toga, po sopstvenim kriterijumima: procena pouzdanosti izvora.

Kako se proverava da li je časopis recenziran

Redosled koji retko omane, i traje dva minuta:

• Sajt časopisa, odeljak za autore. Tu stoji opis recenzentskog postupka. Ako ga nema nigde, to je sam po sebi odgovor.
• Podaci na samom radu. Mnogi časopisi u zaglavlju prve strane navode datum prijema i datum prihvatanja rada. Razmak od nekoliko meseci je znak da je postupak postojao.
• Kategorija rada. U našoj praksi se uz naslov često navodi kategorija — originalni naučni rad, pregledni rad, stručni rad. Te oznake dodeljuju recenzenti.
• Baze i indeksi. Ako je časopis uvršten u ozbiljne bibliografske baze, postupak je uslov za uvrštenje. Kako se pretraga po tim bazama vodi, opisano je u tekstu Google Scholar, praktičan vodič.
• Pitaj mentora ili bibliotekara. Za domaće časopise u tvojoj oblasti to je najbrži put, i odgovor dobiješ isti dan.

Ono što nije dokaz: to što rad izgleda akademski, ima apstrakt i spisak literature, ili je u PDF formatu. Sve to ume da napravi svako.

Predatorski časopisi

To su izdanja koja naplaćuju objavljivanje, a recenziju ne sprovode ili je sprovode formalno. Rad izgleda kao naučni članak i završi u pretrazi zajedno sa ostalima, pa ume da uđe u studentske radove.

Znaci koji se najčešće ponavljaju:

• Objavljivanje za nekoliko dana. Ozbiljna recenzija toliko ne traje.
• Ogroman tematski obuhvat. Jedan časopis koji prima radove iz medicine, ekonomije, obrazovanja i informatike.
• Naplata istaknuta više od uredništva. Cena objavljivanja na naslovnoj strani sajta, a uredništvo teško pronaći.
• Uredništvo bez ustanova ili sa imenima koja se nigde drugde ne pojavljuju.
• Pozivi na imejl da pošalješ rad, sa pohvalama nekog tvog ranijeg teksta.
• Jezik sajta i radova sa očiglednim greškama i nedoslednim formatom.

Ako dva ili tri od ovih znaka stoje zajedno, izvor se ne koristi — bez obzira na to koliko ti podatak odgovara. Ni brojka kojom se takvo izdanje ponekad predstavlja ne menja ništa: šta ta mera uopšte govori, a šta ne, razloženo je u tekstu o impakt faktoru. Provera koja to potvrđuje je jednostavna: potraži da li iko drugi u oblasti taj časopis citira. Ceo postupak prepoznavanja, sa proverama koje se rade pre citiranja, razložen je u tekstu predatorski časopisi i kako se prepoznaju.

Zbornici, monografije i konferencije

Recenzija ne postoji samo u časopisima, ali nije svuda ista.

Naučne monografije kod ozbiljnih izdavača prolaze recenziju, i recenzenti su obično navedeni u impresumu. To je dobar izvor, posebno za teorijski okvir.

Tematski zbornici se razlikuju — neki recenziraju svaki prilog, neki samo uređuju. Podatak stoji u predgovoru ili impresumu.

Konferencijski radovi variraju najviše. U tehničkim naukama konferencije sa strogom selekcijom nose veću težinu od mnogih časopisa; u drugim oblastima je prihvatanje gotovo automatsko. Ako ne znaš kako stoji u tvojoj oblasti, pitaj mentora.

Doktorske disertacije nisu recenzirane u ovom smislu, ali ih je pregledala komisija i javno su branjene. Koriste se, uz svest da je to jedan pregledani rad, ne potvrđen nalaz. Zašto se ipak traži original iz kog disertacija crpi podatke: primarni i sekundarni izvori.

Kada nerecenziran izvor ipak ide u rad

Postoje slučajevi u kojima je nerecenziran izvor ispravan izbor, i tada se ne izvinjavaš zbog njega:

• Propis, zakon, pravilnik — primarni izvor po sebi.
• Zvanična statistika i izveštaji institucija — podaci koji drugde ne postoje.
• Godišnji izveštaj preduzeća u studiji slučaja — predmet analize.
• Novinski tekst kad je događaj predmet rada, a ne dokaz tvrdnje.
• Tehnička dokumentacija i standardi u tehničkim radovima.

Zajedničko im je da nisu korišćeni kao naučna tvrdnja nego kao građa. Granica je jasna: nerecenziran izvor sme da nosi podatak ili predmet, a ne tumačenje koje rad preuzima kao dokazano.

Kad ti za neku tvrdnju postoji samo slab izvor, a bolji ne postoji, tvrdnja se piše sa ogradom — ili se ne piše. Koliko izvora i kakvih rad uopšte traži, stoji u tekstu koliko izvora i koliko stari.