Kako se piše kratak rezime poglavlja

Rezime poglavlja su dve do tri rečenice na kraju celine koje kažu šta je ta celina utvrdila i zašto sledeća dolazi baš tu. Nije sažetak svega napisanog, nego izvlačenje onog jednog nalaza koji rad nosi dalje.

Raspodela posla po rečenicama je skoro uvek ista:

1. Prva rečenica — šta je poglavlje pokazalo, u jednoj tvrdnji.
2. Druga rečenica — koje ograničenje ili otvoreno pitanje ostaje.
3. Treća rečenica — zašto sledeće poglavlje ide dalje odatle.

Treća je ona koja se najčešće izostavi, i zbog koje rad deluje kao niz odvojenih tekstova. Bez nje čitalac na početku novog poglavlja mora sam da pogodi vezu; sa njom, poglavlja se čitaju kao jedan argument.

Pravilo koje rešava većinu nedoumica: rezime ne sme sadržati nijedan podatak koji se u poglavlju nije pojavio. Ako u zaključku celine pišeš broj, definiciju ili tvrdnju koju gore nisi izneo, to nije rezime nego novo poglavlje u malom.

Rezime nije prepričavanje

Najčešći oblik koji se vidi u studentskim radovima izgleda ovako: „U ovom poglavlju smo se bavili pojmom X, njegovim vrstama i podelama, kao i značajem koji ima u savremenim uslovima.”

Ta rečenica ne kaže ništa. Ona navodi naslove potpoglavlja, što čitalac već vidi iz sadržaja. Prepričavanje strukture je siguran znak da autor nije siguran šta je poglavlje zapravo utvrdilo.

Razlika je u tome da li rezime navodi teme ili nalaze:

Slabo: U ovom poglavlju obrađeni su pojam i vrste rada od kuće, kao i prednosti i nedostaci ovog modela.

Jako: Rad od kuće se u literaturi ne definiše jedinstveno, ali sve definicije dele dva elementa: mesto rada van prostorija poslodavca i posredovanje tehnologije. Ta dva elementa su dovoljna za merenje troškova, pa se u nastavku koristi ta radna definicija.

Druga verzija je duža za jedan red, a nosi celo poglavlje. Ona takođe radi nešto što prva ne može: postavlja definiciju koja se u sledećem delu koristi, pa čitalac tačno zna sa čim ulazi dalje.

Kako se pronađe rečenica koja se sabira

Postupak traje nekoliko minuta i radi se posle napisanog poglavlja, nikad pre.

Pročitaj samo prve rečenice svojih pasusa u toj celini. One su, ako su pasusi dobro postavljeni, niz tvrdnji. Zatim odgovori na jedno pitanje: šta od ovoga rad koristi kasnije?

Odgovor je skoro uvek jedna stvar — definicija, podela, kriterijum, nalaz iz istraživanja. To je prva rečenica rezimea. Sve ostalo je bilo priprema za nju.

Ako ne možeš da izdvojiš tu jednu stvar, problem nije u rezimeu. Poglavlje koje ništa ne predaje dalje je ili opisni umetak koji se može skratiti, ili celina koja je razbijena na pogrešnom mestu. Kako se to vidi već u fazi skeleta, stoji u tekstu kako se pravi plan poglavlja.

Druga rečenica: ograničenje, ne izvinjenje

Srednja rečenica nosi ono što poglavlje nije pokazalo. To nije priznanje slabosti nego kontrola opsega — pokazuje da znaš dokle tvoj materijal seže.

Tri oblika koja se najčešće koriste:

• Vremensko ili prostorno ograničenje. Nalazi se odnose na period do 2023. i na preduzeća do pedeset zaposlenih.
• Ograničenje izvora. Podaci potiču iz jednog izveštaja, pa se razlike među granama iz njih ne vide.
• Otvoreno pitanje. Iz pregleda se ne vidi da li se ušteda zadržava posle prve godine.

Treći oblik je najkorisniji, jer se iz njega treća rečenica napiše sama — otvoreno pitanje je razlog zbog kog sledeće poglavlje postoji.

Ono što u ovu rečenicu ne ide jeste izvinjavanje za sopstveni rad: „zbog ograničenog obima nije bilo moguće obuhvatiti…” Ta formulacija komisiji kaže da si oblast video, a nisi je uzeo — što je tačno, ali se ne piše na kraju svakog poglavlja.

Treća rečenica: najava koja nije oglas

Prelazna rečenica ima jedan zadatak — da kaže zašto sledeće poglavlje dolazi, ne šta se u njemu nalazi.

Slabo: U narednom poglavlju biće reči o metodologiji istraživanja.

Jako: Da bi se ušteda izmerila, potrebno je odrediti šta se tačno računa u trošak; taj postupak je opisan u nastavku.

Prva verzija je putokaz, druga je razlog. Prva se može zameniti bilo kojim drugim poglavljem bez posledica, što je znak da ne nosi argument.

Korisna provera: prekrij naslov sledećeg poglavlja i pročitaj samo svoju prelaznu rečenicu. Ako iz nje ne možeš da pogodiš o čemu se dalje piše, rečenica ne radi posao. Šire o povezivanju celina i pasusa: veze između pasusa.

Gde rezime stoji, a gde ne

Rezime je poslednji pasus poglavlja, bez zasebnog naslova. Naslov tipa „Zaključak poglavlja” ili „Rezime” na svakoj celini rad pretvara u udžbenik i nepotrebno buja sadržaj.

Izuzetak su radovi većeg obima — diplomski i master radovi sa poglavljima od petnaest i više strana — gde se zaključak celine ponekad zaista numeriše, jer čitalac do njega ne stiže odjednom. Ako uputstvo tvoje ustanove to traži ili zabranjuje, važi uputstvo.

Gde rezime ne ide:

• Na kraju uvoda. Uvod je već rezime celog rada; sabiranje uvoda je ponavljanje.
• Na kraju potpoglavlja. Zatvaraju se celine prvog nivoa, ne svaki pododeljak. Rezimirano potpoglavlje od dve strane deluje napumpano.
• Na kraju poslednjeg poglavlja pred zaključak. Tu se rezime i zaključak sudaraju, pa se ista tvrdnja čita dvaput na dve susedne strane.

Rezime u empirijskom delu

Kod poglavlja sa rezultatima pravilo se menja u jednoj tački: rezime sabira nalaz, ali ga ne tumači. Tumačenje ide u diskusiju, i to je granica koju komisija često proverava.

Slabo: Rezultati pokazuju da je zadovoljstvo veće kod zaposlenih koji rade od kuće, što znači da bi preduzeća trebalo da uvedu ovaj model.

Jako: U posmatranom uzorku prosečna ocena zadovoljstva bila je viša u grupi koja radi od kuće. Razlika je mala i uzorak je iz jednog preduzeća, pa se u nastavku poredi sa nalazima iz literature.

Druga verzija ostaje pri onome što je izmereno. Kako se granica između rezultata i tumačenja drži kroz ceo rad: argumentacija u radu.

Koliko dugačak sme biti

Dve do tri rečenice pokrivaju gotovo sve slučajeve. Gornja granica je jedan pasus — pet redova, ne pola strane.

Ako ti rezime ispadne duži, obično se desilo jedno od dvoje:

• Poglavlje je pokazalo previše stvari, što znači da je zapravo dva poglavlja. Rezime je tu koristan dijagnostički alat: celina koja se ne da sabrati u tri rečenice nije jedna celina.
• Pišeš drugi zaključak umesto rezimea. Poglavlje se zatvara na svom nivou; sinteza celog rada ima svoje mesto na kraju.

Kad se posle svega ispostavi da rad ima previše strana, rezimei su poslednje mesto sa kog se skraćuje — oni su kratki, a nose tok. Šta se skraćuje prvo, stoji u tekstu kako se rad skraćuje.

Kada se rezime izostavlja

Postoje tri situacije u kojima se poglavlje završava bez sabiranja, i sve tri su legitimne.

Kratka poglavlja. Celina od dve do tri strane se ne sabira — rezime bi zauzeo desetinu poglavlja i čitao bi se kao ponavljanje poslednjeg pasusa.

Poglavlja koja se prelivaju. Ako je podela napravljena tako da se poglavlje prekida usred jednog postupka, sabiranje na tom mestu je veštačko. Tu ide samo prelazna rečenica.

Radovi sa strogim obrascem. Neke ustanove propisuju format u kom svaki deo ima tačno određene elemente. Uputstvo ima prednost nad svakim opštim pravilom, uključujući i ovo.

Provera koja traje pet minuta

Kad je rad gotov, iskopiraj samo rezimee svih poglavlja u jedan dokument i pročitaj ih redom, bez ostatka teksta.

Taj niz bi trebalo da se čita kao skraćena verzija rada: postavka, nalaz, ograničenje, sledeći korak, zaključak. Tri stvari koje se tu najčešće vide:

• Dva rezimea tvrde isto. Poglavlja se preklapaju; jedno od njih nema sopstveni zadatak.
• Niz ima rupu. Između dva poglavlja nedostaje korak koji rad nikad ne napravi, pa zaključak dolazi iz vazduha.
• Poslednji rezime je već zaključak rada. Tada se zaključak mora prepisati da ne bi ponovio isti pasus.

Ista provera se, na nivou samih naslova, radi i ranije — opisana je u tekstu kako se pišu naslovi poglavlja.