Kako se pišu naslovi poglavlja

Naslov poglavlja ima jedan zadatak: da čitaocu, i pre nego što počne da čita, kaže šta u tom poglavlju stoji. Ne kojoj oblasti poglavlje pripada, ne koliko je tema važna — nego šta se konkretno unutra tvrdi, deli ili meri.

Odatle sledi test koji rešava većinu naslova: ako isti naslov može da stoji iznad bilo kog drugog rada iz tvoje oblasti, naslov ne radi ništa. „Teorijski okvir”, „Opšte napomene”, „Značaj istraživanja” — svi bi stajali nad stotinu različitih radova.

Naslovi se pišu dvaput. Prvi put u planu poglavlja, kao radne oznake dok se piše. Drugi put posle napisanog teksta, kad se vidi šta je poglavlje zaista ispalo — i taj drugi prolaz se u studentskim radovima gotovo uvek preskoči. Zato u predatoj verziji naslovi opisuju rad koji je planiran, a ne rad koji je napisan.

Tri tipa naslova

Imenički naslov. Najčešći i najbezbedniji: imenica sa dopunama. Troškovi prelaska na rad od kuće u malim preduzećima. Radi u svakoj oblasti i uklapa se u svaki stil.

Naslov kao pitanje. Koliko se zaista štedi na zakupu? Živ je i čitljiv, ali se u srpskoj akademskoj praksi koristi retko i ne u svim ustanovama je dobrodošao. Ako ga koristiš, koristi ga dosledno — jedan upitni naslov među deset imeničkih deluje kao propust.

Naslov koji sadrži nalaz. Ušteda se smanjuje kada se uračuna oprema. Najinformativniji tip, čest u novijoj literaturi, ali zahteva da poglavlje zaista ima jedan nalaz. Za empirijski deo diplomskog rada ume da bude odličan izbor; za teorijski pregled retko odgovara.

Bira se jedan tip za ceo rad. Mešanje tipova po poglavljima je prva stvar koja se vidi kad se sadržaj pročita odjednom.

Spisak naslova, pre i posle

Slabo:

1. Uvod 2. Teorijski deo 3. Opšte o radu od kuće 4. Istraživanje 5. Analiza i diskusija 6. Zaključak

Iz ovog spiska se ne vidi tema rada. Naslovi 2, 4 i 5 su oznake delova rada, ne naslovi. Naslov 3 počinje sa „Opšte o”, što je najava da sledi prepričavanje.

Jako:

1. Uvod 2. Rad od kuće: definicije i obuhvat pojma 3. Šta se računa u trošak — pregled pristupa u literaturi 4. Merenje uštede u tri mala preduzeća: postupak 5. Razlike među preduzećima i njihova objašnjenja 6. Zaključak

Isti rad, ista struktura. Razlika je u tome što drugi spisak sam po sebi kazuje o čemu je rad i kako se argument kreće — od pojma, preko spornog pitanja, do merenja i objašnjenja.

Primeti da su „Uvod” i „Zaključak” ostali kakvi jesu. To su ustaljeni nazivi i ne prepravljaju se; problem su bili naslovi u sredini.

Paralelna struktura

Naslovi istog nivoa pišu se po istom obrascu. To nije estetika nego signal: isti oblik čitaocu kaže da su celine ravnopravne.

Slabo:

3.1 Definisanje pojma 3.2 Vrste 3.3 Kako se meri ušteda 3.4 Problemi

Četiri naslova, četiri različita oblika — glagolska imenica, gola imenica, zavisna rečenica, imenica u množini.

Jako:

3.1 Određenje pojma 3.2 Vrste i podele 3.3 Načini merenja uštede 3.4 Ograničenja postojećih merenja

Sve četiri su imeničke konstrukcije istog reda. Spisak se čita brže i deluje kao da ga je pisao neko ko zna šta radi.

Paralelnost se traži unutar istog nivoa i iste grane, ne kroz ceo rad. Potpoglavlja poglavlja 3 međusobno moraju da se slažu; ne moraju da liče na potpoglavlja poglavlja 5.

Dužina, velika slova i interpunkcija

• Dužina: tri do devet reči. Naslov od jedne reči je oznaka, naslov od petnaest je rečenica koja je promašila mesto.
• Bez tačke na kraju. Ni kod naslova koji je cela rečenica. Upitnik i uzvičnik se zadržavaju ako naslov to traži; uzvičnik u akademskom radu praktično ne postoji.
• Velika slova po pravilu jezika, ne po engleskom obrascu gde svaka reč počinje velikim. U srpskom se veliko piše samo prva reč i vlastita imena.
• Dvotačka je korisna. Konstrukcija opšte: konkretno rešava mnogo naslova — Rad od kuće: obuhvat pojma u domaćoj literaturi.
• Bez skraćenica koje nisu uvedene pre tog mesta, i bez zagrada osim kad su deo termina.
• Bez brojeva kucanih ručno. Numeracija se dodeljuje stilovima i preračunava sama; ako je kucaš, prva izmena strukture ti razbije ceo rad. Postupak: stilovi naslova u dokumentu.

Naslovi koji ništa ne kažu

Tri obrasca koji se ponavljaju u skoro svakom studentskom radu:

Naslov kao oznaka dela. „Teorijski deo”, „Praktični deo”, „Istraživački deo”. Čitalac to vidi iz strukture; naslov treba da kaže o čemu je teorijski deo.

Naslov koji počinje sa „Opšte o” ili „Pojam i značaj”. Konstrukcija koja najavljuje da poglavlje nema sopstveni zadatak. Zamenjuje se onim što poglavlje zaista radi — određuje pojam, razgraničava ga od srodnog, bira jedan od pristupa.

Naslov prepisan iz udžbenika. Deluje sigurno jer je proveren, ali opisuje strukturu udžbenika, a ne tvog rada. Rad koji ima poglavlja iz jednog udžbenika po redu obično i sadrži to isto.

Četvrti, ređi, ali najskuplji slučaj: naslov širi od poglavlja. Naslov „Uticaj rada od kuće na zadovoljstvo zaposlenih” iznad poglavlja koje prikazuje jedno istraživanje na trideset ispitanika obećava više nego što sadržaj isporučuje, i to je pitanje koje na odbrani dolazi samo od sebe.

Naslov potpoglavlja

Potpoglavlje se imenuje u odnosu na nadređeno poglavlje, ne nezavisno od njega. Dve posledice.

Ne ponavlja reči iz nadređenog naslova. Ako poglavlje 3 nosi naslov „Merenje uštede”, potpoglavlje 3.1 ne treba da bude „Merenje uštede na zakupu” nego prosto „Zakup prostora”. Kontekst već stoji iznad.

Ne sme biti šire od nadređenog. Potpoglavlje koje obuhvata više nego poglavlje u kom se nalazi znak je da je struktura naopako postavljena — i to se najčešće otkrije baš pri pisanju naslova.

Tri nivoa naslova pokrivaju skoro sve studentske radove. Četvrti nivo je znak da je rad pretvoren u kartoteku; kako se dubina ograničava još u fazi skeleta, stoji u tekstu kako se pravi plan poglavlja.

Kad naslov ne može da se napiše

Ovo je najkorisniji trenutak u celom poslu, i ne treba ga preskakati.

Ako za poglavlje ne možeš da smisliš naslov koji kaže šta unutra stoji, problem nije u naslovu. Poglavlje ili radi dve stvari odjednom — pa se deli na dva — ili ne radi nijednu, pa se rasipa po ostalim celinama.

Provera koja to potvrđuje: pokušaj da napišeš naslov koji sadrži glagol. „Poglavlje pokazuje da…”, „poredi…”, „utvrđuje…”. Ako rečenica ne može da se dovrši, poglavlje nema zadatak. Isti test se koristi i pri pisanju sabirnih rečenica na kraju celine: kako se piše kratak rezime poglavlja.

Provera: naslovi čitani redom

Poslednji prolaz, radi se posle napisanog teksta i traje deset minuta.

Otvori automatski generisan sadržaj i pročitaj samo naslove, odozgo nadole, bez teksta. Traži četiri stvari:

• Da li se iz spiska vidi tema rada? Ako ne, naslovi su preopšti.
• Da li dva susedna naslova mogu da zamene mesta? Ako mogu, redosled ne nosi argument.
• Da li se dva naslova preklapaju? Dva poglavlja sa sličnim naslovima obično sadrže i isti materijal, pa se spajaju ili razgraničavaju.
• Da li je nešto očigledno nesrazmerno? Poglavlje od jedne strane pored poglavlja od dvanaest deluje kao propust u planiranju, čak i kad sadržajno stoji.

Ako sadržaj još nije automatski generisan, to je zaseban posao i radi se pre ove provere — postupak je u tekstu automatski sadržaj u Wordu.

Poslednja stavka koja se lako zaboravi: kad naslove menjaš na kraju, proveri da li se iste formulacije pojavljuju u uvodu i zaključku. Uvod često najavljuje poglavlja po starim nazivima, i ta nedoslednost se čita kao nepažnja.

Jedno pitanje oko naslova nije stvar formulacije nego pravopisa, i rešava se jednom za ceo rad: veliko slovo u naslovima.