Koliko izvora je dovoljno i koliko smeju biti stari

Na pitanje „koliko izvora treba” ne postoji brojčani odgovor koji važi svuda, i svaki koji negde pročitaš je prepisana procena. Ono što stvarno određuje broj su tri stvari, tim redom: uputstvo tvog predmeta ili fakulteta (ako propisuje minimum, to je obavezujuće), koliko tvrdnji u radu traži potkrepljenje, i koliko je oblast razrađena u literaturi.

Korisnija mera od broja je ova: rad ima dovoljno izvora kad nijedno poglavlje ne stoji na jednom izvoru i kad nijedna tvrdnja koja nije tvoja nije ostala bez reference. Rad sa dvadeset izvora od kojih se osamnaest pominje po jednom, a dva nose ceo teorijski deo, ima problem koji se brojem ne vidi.

Isto važi i za starost: ne postoji godina posle koje izvor „ističe”. Postoji pitanje da li je tvrdnja iz njega još uvek tačna u tvojoj oblasti — a odgovor se u informacionim tehnologijama i u istoriji filozofije razlikuje drastično.

Šta se broji kao izvor

Pre nego što uopšte počneš da brojiš, vredi znati da se isti rad različito vrednuje zavisno od toga kako je upotrebljen.

Izvor koji je pročitan i upotrebljen je onaj iz kog u radu postoji tvrdnja sa referencom i stranom. Samo takvi se zaista broje.

Izvor koji je pomenut usput, u nizu od pet referenci uz jednu rečenicu, doprinosi spisku, ali ne i radu. Ako su svi tvoji izvori te vrste, broj je visok, a rad tanak.

Izvor koji je preuzet iz tuđeg spiska, a nije otvoren, ne broji se uopšte — i, ako je naveden kao da je čitan, predstavlja ozbiljniju grešku od nedostatka izvora.

Rečnici, enciklopedije i portali sa sažecima u većini uputstava ne ulaze u traženi minimum, čak i kad se navedu. Isto često važi i za veb izvore bez imenovanog autora.

Praktična posledica: spisak od dvadeset naslova u kom je pet stvarno pročitanih vredi manje od spiska od deset u kom je svih deset upotrebljeno. Mentor tu razliku vidi po tome kako se izvori pojavljuju u tekstu, a ne po dužini spiska.

Kako se proverava da li ih je dovoljno

Umesto brojanja, četiri provere koje se rade nad gotovim radom:

1. Po tvrdnjama. Prođi kroz rad i označi svaku rečenicu koja tvrdi nešto o svetu, a nije tvoj zaključak iz sopstvene analize. Svaka od njih traži izvor. Ako ih ima dosta bez reference, ne nedostaje ti broj izvora nego rad sa njima. Granica između opštepoznatog i onoga što se citira objašnjena je u tekstu kada se citira.
2. Po poglavljima. Prebroj koliko različitih izvora se pojavljuje u svakom poglavlju. Poglavlje sa jednim izvorom je prepričavanje tog izvora, bez obzira na to koliko je dobro napisano.
3. Po ravnomernosti. Pogledaj koliko se puta svaki izvor javlja. Zdrav raspored ima nekoliko nosećih izvora i veći broj onih koji se koriste za pojedinačne tvrdnje. Nezdrav ima jedan izvor na svakoj drugoj strani.
4. Po vrstama. Ako su svi izvori udžbenici, nedostaju naučni radovi. Ako su svi radovi iz iste godine i istog časopisa, pretraga je bila preuska.

Iz ovoga sledi i najčešći praktični zaključak: rad kome fali literatura obično ne treba više naslova, nego ozbiljniji rad sa onim što već ima. Kako se iz pročitanog izvlači ono što je upotrebljivo — u tekstu kako čitati naučni članak.

Kako broj raste sa nivoom rada

Ovo su očekivanja, ne propisi, i razlikuju se između katedri istog fakulteta. Ako tvoje uputstvo kaže broj, on je merodavan.

Ono što raste brže od broja jeste vrsta izvora. Prelaz sa udžbenika na naučne radove je veći skok od bilo kog povećanja broja, i o njemu detaljnije u tekstu o zahtevnosti radova kroz školovanje.

Zašto uputstva ipak navode broj

Ako broj ne govori mnogo, zašto ga uputstva propisuju? Zato što je merljiv i zato što sprečava najgori slučaj — rad sa dva izvora. Minimum iz uputstva je donja granica ispod koje se ne ide, a ne cilj kome se teži.

Iz toga sledi nekoliko praktičnih stvari:

• Minimum se ispunjava, ali se ne planira unazad. Prikupljanje tačno onoliko izvora koliko piše, pa zaustavljanje, daje rad u kom se vidi da je literatura sakupljana po kvoti.
• Proveri šta se broji. Neka uputstva broje samo naučne radove i monografije, a ne i propise, veb izvore ili udžbenike. Ista brojka onda znači različit posao.
• Proveri i da li se traži strana literatura i u kom udelu. To je zahtev koji se lako previdi, a naknadno ispunjavanje traje danima.
• Pitaj mentora šta je uobičajeno na katedri, ako uputstvo ćuti. Odgovor stiže u jednoj rečenici i vredi više od svakog opšteg spiska.

Najpouzdaniji pokazatelj i dalje nije pravilo nego primer: dva odbranjena rada sa tvoje katedre pokazaće ti i koliko izvora se stvarno očekuje i kako izgleda njihova raspodela kroz poglavlja.

Starost izvora po oblastima

Opšte pravilo koje se često čuje — „izvori iz poslednjih pet godina” — dolazi iz oblasti u kojima se znanje brzo menja i nije univerzalno.

• Informacione tehnologije, medicina, ekonomska politika. Aktuelnost je bitna. Izvor star deset godina o tehnologiji koja se u međuvremenu promenila je pogrešan, ne samo star.
• Pravo. Nije pitanje starosti nego važenja. Komentar zakona iz 2010. je neupotrebljiv ako je zakon u međuvremenu izmenjen, a savršeno upotrebljiv ako nije. Uvek se proverava važeća verzija propisa.
• Statistika i podaci. Uzima se poslednje dostupno izdanje. Ako koristiš stariji podatak, mora se reći zašto — najčešće zato što se prati niz kroz vreme.
• Teorija u društvenim naukama. Osnovni radovi ne zastarevaju. Tekst koji je uveo pojam citira se u godini u kojoj je objavljen, bez obzira koliko je stara.
• Istorija, književnost, filologija. Primarni izvor je star po definiciji i to je njegova vrednost.
• Matematika i formalne discipline. Dokaz ne zastareva.

Praktična posledica: umesto pitanja „da li je izvor prestar”, postavi pitanje „da li se od tada nešto promenilo što ovu tvrdnju menja”. Ako se ne zna, to se i proverava — pretragom novijih radova koji se na taj izvor pozivaju.

Kada je stari izvor ispravan izbor

Četiri slučaja u kojima star izvor nije slabost nego znak da si radio kako treba:

• Rad koji je uveo pojam ili metod. Citira se original, ne kasniji udžbenik koji ga prepričava.
• Primarni izvor. Dokument, propis, popis, književni tekst, arhivska građa.
• Kad se prati razvoj ideje. Poređenje starijeg i novijeg stava je legitiman i čest deo pregleda literature.
• Kad novijih radova nema. Uske teme umeju da budu obrađene jednom, davno. To se kaže izričito, umesto da se prećuti.

Zašto se u sva četiri slučaja ide na original, a ne na prenos, objašnjeno je u tekstu o primarnim i sekundarnim izvorima.

Rad koji ima i klasike i novije radove obično izgleda ubedljivije od rada koji ima samo jedno: stariji pokazuju da poznaješ osnove, noviji da pratiš stanje oblasti.

Kako se broj popravlja bez punjenja spiska

Dodavanje naslova u spisak literature koji se u tekstu ne pominju je greška koja se lako uočava — mnogi mentori upravo to i provere. Šta se radi umesto toga:

1. Proširi pretragu terminima. Isti pojam ima više naziva, naročito između domaće i strane literature. Postupci su u tekstu kako pronaći kvalitetne izvore.
2. Idi unazad kroz reference. Spisak literature jednog dobrog rada iz tvoje oblasti je gotova lista kandidata.
3. Idi unapred. Potraži ko se kasnije pozvao na taj rad — tako se dolazi do novijih izvora o istoj temi. To je funkcija koju nudi većina pretraživača naučnih radova.
4. Dodaj izvore tamo gde tvrdnje stoje same. Ovo je jedini način koji istovremeno popravlja i broj i kvalitet rada.

Provera pred predaju traje deset minuta: svaki naslov iz spiska literature pretraži u tekstu rada. Ako se ne pojavljuje, ili izbaci naslov, ili ga upotrebi. Kako se spisak vodi tako da se ovo ne dešava — u tekstu kako organizovati literaturu.