Primarni i sekundarni izvori: zašto je razlika bitna
Šta je primarni, šta sekundarni, a šta tercijarni izvor, kako se razlikuju po oblastima, kako se citira preko drugog izvora i zašto se traži original.
Primarni izvor je onaj u kome se neka tvrdnja, podatak ili delo prvi put pojavljuje. Sekundarni izvor o tome izveštava, tumači ga ili prepričava. Razlika nije u kvalitetu — mnogi sekundarni izvori su odlični — nego u tome koliko je ruku tvrdnja prošla pre nego što je stigla do tebe.
Zašto je to bitno u studentskom radu, u tri rečenice: svaki prenos može da izmeni tvrdnju; sekundarni izvor je već izabrao šta iz originala da prenese, a taj izbor nije nužno tvoj; i ako je sekundarni izvor pogrešio, greška ide dalje kroz tvoj rad sa tvojim imenom na koricama.
Ista stvar može biti primarna ili sekundarna, zavisno od toga o čemu pišeš. Novinski članak iz 1995. je sekundarni izvor ako pišeš o događaju koji opisuje, a primarni ako pišeš o tome kako su mediji tada izveštavali. Zato se pitanje nikad ne glasi „da li je ovaj izvor primaran”, nego „primaran u odnosu na moje pitanje”.
Kako izgleda po oblastima
| Oblast | Primarni izvor | Sekundarni izvor |
|---|---|---|
| Prirodne i tehničke nauke | originalni rad sa rezultatima merenja | pregledni rad, udžbenik, prikaz |
| Društvene nauke | prikupljeni podaci, anketa, transkript intervjua | rad koji tumači tuđe podatke |
| Istorija | dokument iz perioda, pismo, zapisnik, fotografija | monografija istoričara o tom periodu |
| Pravo | tekst zakona, presuda, službeni list | komentar zakona, udžbenik, članak |
| Književnost | sam književni tekst | studija o tom tekstu |
| Ekonomija | statistički podaci, finansijski izveštaj | analiza koja te podatke obrađuje |
Postoji i treći sloj — tercijarni izvori: enciklopedije, priručnici, bibliografije, leksikoni. Oni sažimaju sekundarne. U radu se po pravilu ne navode kao dokaz, ali su korisni za orijentaciju i za pronalaženje literature. Isto važi i za Wikipediju, o čemu detaljnije ovde.
Zašto se traži original
Tri razloga, poređana po tome koliko često prave problem.
Prenos gubi ogradu. Autor je napisao da nalaz važi za preduzeća sa manje od deset zaposlenih, u jednoj delatnosti, u jednoj godini. Sekundarni izvor to sažme u „istraživanja pokazuju da digitalizacija smanjuje troškove”. Ti preuzmeš tu rečenicu i tvrdiš nešto što u originalu ne piše. Ovo je najčešći slučaj i najteže se primećuje, jer prenos ne izgleda pogrešno.
Prenos gubi kontekst. Rečenica izvučena iz rasprave u kojoj je autor izlagao tuđi stav da bi ga osporio, u prenosu postaje njegov stav.
Greška se umnožava. Pogrešna godina, pogrešan broj, pogrešno pripisano autorstvo — jednom prepisano, putuje kroz literaturu. Kad proveravaš izvor, uporedi i podatke same reference; kako se to radi brzo, opisano je u tekstu o izmišljenim izvorima.
Postoji i četvrti razlog, koji se ne tiče tačnosti nego ocene: rad koji radi sa primarnim izvorima pokazuje da si stvarno ušao u oblast. Na višim nivoima školovanja to je izričito očekivanje — o tome u tekstu o zahtevnosti radova.
Kad original ipak ne možeš da dobiješ
Dešava se: rad je iz 1978. godine, nije digitalizovan, nije u biblioteci, ili je na jeziku koji ne čitaš. Tada se koristi citiranje preko drugog izvora, ali se to mora reći.
Oblik se razlikuje po stilu citiranja, ali logika je svuda ista — u tekstu se navode oba izvora, a u spisku literature samo onaj koji si zaista čitao:
Petrović (1978, prema Jovanović, 2021) navodi da…
U spisak literature ide Jovanović (2021), jer je to izvor koji ti je bio u rukama. Petrović ne ide, jer ga nisi video.
Tri pravila uz ovo:
- Koristi se retko. Jedan ili dva puta u radu je normalno. Deset puta znači da rad stoji na tuđem pregledu literature.
- Ne koristi se za ključne tvrdnje. Ono na čemu počiva tvoj zaključak mora biti provereno u originalu.
- Proveri da li je original stvarno nedostupan. U praksi je često dostupan, samo je potrebno pet minuta — pretraga po tačnom naslovu, DOI oznaka, međubibliotečka pozajmica, ili pisanje autoru. Postupci pretrage su u tekstu kako pronaći kvalitetne izvore.
Najčešći sekundarni izvor u studentskom radu je udžbenik, a za njega važe sopstvena pravila — kada jeste izvor, a kada samo polazište, stoji u tekstu citiranje udžbenika i skripte.
Ono što se nikako ne radi jeste da se referenca prepiše iz tuđeg spiska literature i navede kao da si je čitao. To nije formalna sitnica: tvrdiš da si proverio nešto što nisi, i ako je onaj rad pogrešio, greška je tvoja.
Kako se od sekundarnog dolazi do primarnog
Postupak koji traje nekoliko minuta:
- Nađi rečenicu sa referencom u sekundarnom izvoru i zapiši tačno ime i godinu.
- Otvori spisak literature tog izvora i prepiši punu referencu — naslov, časopis, godište, strane, DOI ako postoji.
- Potraži original po tačnom naslovu pod navodnicima, pa po DOI oznaci.
- Kad ga otvoriš, nađi mesto na koje se sekundarni izvor poziva i pročitaj ceo pasus, ne samo rečenicu.
- Uporedi. Da li tvrdnja stoji tako? Da li postoji ograda koju prenos nije preneo?
Peti korak je onaj zbog kog se ceo postupak radi. Nije redak slučaj da se u originalu nađe formulacija koja je za tvoj rad korisnija od one koju je prenosilac izabrao.
Kako se iz nađenog rada brzo izvuče ono što je bitno — apstrakt, zaključak, metod, pa ostalo — opisano je u tekstu kako čitati naučni članak.
Kako se u tekstu vidi da je izvor primaran
Nije dovoljno da si radio sa originalom — treba da se vidi. Razlika je u tome kako se rečenica piše.
Bez oslonca na original:
Istraživanja pokazuju da uvođenje digitalnih alata smanjuje troškove komunikacije sa dobavljačima.
Ko to pokazuje, na kom uzorku, u kojim uslovima — ništa se ne zna. Rečenica može da stoji iza bilo kog izvora.
Sa osloncem na original:
Na uzorku od 84 preduzeća iz prerađivačke industrije, Petrović (2021) nalazi da su troškovi komunikacije sa dobavljačima niži kod preduzeća koja koriste digitalne alate, ali napominje da razlika nestaje kod preduzeća sa manje od deset zaposlenih.
Brojevi i imena u ovom primeru su ilustracija obrasca, ne stvarni nalaz. Ono što se vidi jeste da si u rukama imao rad: znaš uzorak, znaš ogradu, znaš gde nalaz prestaje da važi. Upravo te ograde su ono što razlikuje rad koji se oslanja na literaturu od rada koji je prepričava — i one su prvo što se izgubi kad se tvrdnja preuzima iz drugog izvora.
Koliko primarnih izvora treba
Ne postoji broj koji važi svuda; zavisi od nivoa rada i oblasti, i uputstvo predmeta ima prednost. Orijentacija koja se retko kad promaši:
- Sve što je u radu centralno — definicije koje koristiš, podaci koje analiziraš, nalazi na kojima gradiš zaključak — ide iz primarnog izvora.
- Opšti okvir i pregled oblasti sme iz sekundarnih. Pregledni rad je za to i napisan i navođenje preglednog rada nije slabost.
- Tercijarni izvori služe za orijentaciju i ne navode se kao dokaz.
Pravilo koje pokriva većinu nedoumica: ako bi neko ko čita tvoj rad poželeo da proveri tu tvrdnju, koji bi izvor otvorio? Taj izvor treba da stoji u tvojoj referenci.
Kriterijumi po kojima se procenjuje da li je izvor uopšte upotrebljiv — bez obzira na to da li je primaran — objašnjeni su u tekstu o proceni pouzdanosti izvora. Broj izvora se, uzgred, ne popravlja prenetim referencama: deset tvrdnji preuzetih iz jednog preglednog rada ostaje jedan pročitan izvor. Sistem u kom se već u beleškama vidi da li je nešto primarno ili preneto — u tekstu kako organizovati literaturu.