Podnaslov ili nov pasus
Kada tekst stvarno traži podnaslov, po čemu se vidi da je podnaslov samo šum i šta se radi umesto njega kad odeljak deluje predugačko.
Kratak odgovor
Podnaslov ide tamo gde se menja predmet, a ne tamo gde je tekst postao dugačak. Ako se ono što sledi može najaviti jednom rečenicom u prethodnom pasusu, podnaslov ne treba — treba veza.
Pišeš odeljak, on naraste na dve strane i javi se osećaj da tu nešto fali. Najlakše rešenje je podnaslov: preseče se tekst, upiše se nešto podebljano i strana odmah deluje preglednije.
Deluje. Ali pregled je lažan ako se ispod tog podnaslova nastavlja isto o čemu je i gore bila reč. Tada podnaslov ne deli tekst nego ga prekida, a čitalac dobija obećanje da sledi nešto drugo — i ne dobije ga.
Odluka o podnaslovu je odluka o sadržaju, ne o izgledu strane. Ovaj tekst se bavi samo njom: da li podnaslov uopšte treba. Koliko nivoa rad podnosi i kako se oni numerišu je zasebno pitanje i rešava se tek kad na ovo odgovoriš.
Šta podnaslov zapravo radi
Podnaslov ima dve funkcije i obe su obećanja čitaocu.
Prva: najavljuje promenu predmeta. Do ovde smo govorili o jednom, odavde o drugom. Čitalac koji vidi podnaslov zna da može da prekine čitanje i vrati se, jer počinje nova celina.
Druga: ulazi u sadržaj rada. Svaki podnaslov je red u automatskom sadržaju i time postaje deo kostura koji neko vidi pre nego što pročita ijednu rečenicu. To je razlog zbog kog podnaslov koji ne označava celinu smeta dvaput — jednom u tekstu, drugi put u sadržaju.
Iz te dve funkcije sledi sve ostalo. Podnaslov nije predah, nije ukras i nije način da se strana razbije.
Test koji rešava većinu slučajeva
Pre nego što upišeš podnaslov, pokušaj da ga napišeš kao rečenicu.
Ako rečenica koja bi ga zamenila glasi „sada prelazimo na drugu stvar” — podnaslov je opravdan, jer se predmet stvarno menja.
Ako glasi „i još nešto o istome” — podnaslov nije opravdan, jer se predmet nastavlja. Ono što ti treba je veza između pasusa, ne presek.
Drugi oblik istog testa: pokrij podnaslov prstom i pročitaj poslednju rečenicu iznad i prvu ispod. Ako se prelaz razume bez podnaslova, podnaslov ne nosi ništa. Ako bez njega nastaje skok, podnaslov radi posao.
Treći oblik, najbrži: pročitaj samo podnaslove tog poglavlja, redom. Ako iz njih ne razumeš šta poglavlje radi, podela nije po sadržaju nego po dužini.
Kada podnaslov stvarno treba
Četiri znaka, i dovoljan je jedan.
Menja se predmet. Do sada je bila reč o jednoj pojavi, sada o drugoj; do sada o teoriji, sada o postupku.
Menja se vrsta teksta. Opis prelazi u analizu, pregled literature u opis uzorka. Ta promena se oseti i kad je tema ista.
Čitalac će se tu vraćati. Delovi kojima se neko vraća — definicije, postupak, tabele sa rezultatima — traže da imaju ime, jer se do njih dolazi kroz sadržaj, a ne čitanjem od početka.
Celina je samostalna. Ako bi deo teksta mogao da se pročita sam i da i dalje ima smisla, on je zaseban odeljak, ma koliko bio kratak.
Primer koji pokazuje razliku. U poglavlju o jednoj meri u obrazovanju, deo koji opisuje kako je mera uvedena i deo koji opisuje kako je primenjena u praksi su dva predmeta — tu podnaslov radi. Ali deo koji nabraja tri argumenta za istu meru i deo koji nabraja još dva nisu dva predmeta nego jedan koji je narastao; tu podnaslov samo preseca nabrajanje na pola.
Isti test prolazi i obrnuto: kratak odeljak od desetak redova koji opisuje ograničenja istraživanja zaslužuje svoje ime, jer se čitalac njemu vraća i traži ga po imenu.
Kada je podnaslov samo šum
Pet obrazaca koji se najčešće vide u studentskim radovima.
- Podnaslov na svakoj strani. Ravnomeran raspored je znak da je podela merena dužinom, a ne sadržajem. Sadržaj nikad nije raspoređen tako uredno.
- Podnaslov iznad jednog pasusa. Ako ispod naslova stoji pet rečenica, to nije celina nego pasus koji je dobio ime. Ili proširi, ili spoji sa susednim.
- Podnaslov koji ponavlja naslov poglavlja. Pod naslovom o jednoj pojavi stoji podnaslov sa istim imenom i rečju „uopšte”. Tu ništa nije podeljeno.
- Podnaslovi tipa uvodne reči. „Uvodne napomene”, „Nekoliko reči o”, „Opšte o temi” — ti podnaslovi ne kažu šta sledi, pa u sadržaju stoje kao prazni redovi. Kako se piše naslov koji nešto kaže razloženo je u tekstu o naslovima poglavlja.
- Podnaslov umesto rečenice koja nedostaje. Najtiši slučaj: prelaz je težak, ne znaš kako da povežeš dve celine, pa umesto veze staviš naslov. Čitalac prelaz i dalje ne razume, samo sada ima i naslov.
Šta se radi umesto podnaslova
Kad tekst deluje predugačko, a podela nije opravdana, tri poteza rade bolje.
Napiši rečenicu koja najavljuje. Poslednja rečenica pasusa može da kaže šta sledi i zašto. Time se dobija isti orijentir kao od podnaslova, bez preseka u sadržaju. Kako se prelazi grade i koje veze se najčešće izgube stoji u tekstu o vezama između pasusa.
Podeli na pasuse kako treba. Dugačak odeljak obično nije problem dužine nego problem pasusa: dva pasusa od po petnaest rečenica čitaju se teško bez obzira na naslove. Kako pasus izgleda kad radi razloženo je u tekstu kako se piše pasus.
Uvedi nabrajanje. Kad se u tekstu ređaju tri ili četiri uporedne stvari, lista ih razdvaja bolje od podnaslova i ne ulazi u sadržaj.
Ako posle sva tri odeljak i dalje deluje težak, tek tada je verovatno da mu zaista treba podela.
Koliko dugačak je odeljak ispod podnaslova
Ne postoji propisan raspon i svako ko ga navede navodi svoje iskustvo, ne pravilo. Ono što se može reći jeste gde su granice neprijatne.
Odeljak od jednog pasusa deluje kao da je podnaslov stavljen bez potrebe. Odeljak koji ide preko nekoliko strana bez ijedne unutrašnje podele traži od čitaoca da sve vreme drži u glavi gde se nalazi.
Između toga je širok prostor u kom odluka zavisi od građe. Odeljak sa opisom postupka sme biti dug jer se čita redom; odeljak sa nekoliko uporednih slučajeva traži podelu jer se u njega ulazi na sredini.
| Situacija | Šta je verovatno tačno |
|---|---|
| Pet rečenica ispod podnaslova | podnaslov ne treba, spoji |
| Tri strane bez podele, tekst se čita redom | može da ostane |
| Tri strane, a čitalac traži jedan slučaj u njima | treba podela |
| Podnaslovi iste dužine kroz celo poglavlje | podela je po dužini, ne po smislu |
Provera preko sadržaja
Najbolja provera se ne radi u tekstu nego u automatskom sadržaju.
Otvori sadržaj i pročitaj ga kao spisak. Tri stvari se tu vide odmah: podnaslovi koji ne kažu ništa, mesta gde se jedan naslov ponavlja u drugom obliku i poglavlja koja imaju deset stavki dok susedno ima jednu.
Poslednje je najčešće znak nesrazmere — ne obavezno greške, ali povod da pogledaš da li je jedno poglavlje isečeno previše, a drugo premalo. Koliko celina rad uopšte podnosi i šta se broji kao poglavlje razloženo je u tekstu o broju poglavlja.
I jedno pravilo koje važi uvek: podnaslov se ne dodaje u završnom sređivanju teksta. U toj fazi se podnaslovi uklanjaju, spajaju i preimenuju — ali novi se ne uvode, jer podela koja se seti na kraju gotovo nikad nije podela po sadržaju.