Wikipedia u radu: kako se koristi, a kako ne

Kratko: Wikipedia se ne navodi kao izvor u radu, ali je jedno od najkorisnijih mesta za početak rada na temi. To dvoje nije protivrečno — ista stvar može biti odlična za orijentaciju i neprihvatljiva kao dokaz.

Razlog zašto se ne navodi nije u tome što je često netačna. Razlog je što je tercijarni izvor koji nema stalnog autora i nema stalan sadržaj. Odrednicu je pisalo više ljudi, može se izmeniti dan pošto si je pročitao, i za tvrdnju koju u njoj nađeš ne postoji niko ko za nju odgovara. Referenca u akademskom radu treba da omogući čitaocu da proveri tvrdnju na istom mestu gde si je i ti našao, a to Wikipedia ne garantuje.

Isto važi i za ostale opšte enciklopedije, priručnike i portale sa sažecima. Gde tačno prolaze granice između vrsta izvora, razrađeno je u tekstu o primarnim i sekundarnim izvorima.

Zašto je zabrana toliko izričita

Pravilo se često doživljava kao puka formalnost, pa vredi reći odakle dolazi.

Akademsko citiranje ima jednu svrhu: da čitalac može da proveri tvrdnju na istom mestu i u istom obliku u kom si je ti našao. Zato referenca sadrži autora, godinu i stranu — sve tri stavke služe da se izvor nedvosmisleno pronađe.

Odrednica na Wikipediji ne zadovoljava nijednu od te tri. Autor je grupa koja se menja, godina se odnosi na trenutak pristupa, a ne na nastanak teksta, i sadržaj može biti drugačiji kad ga čitalac otvori. Navođenje datuma pristupa to donekle ublažava, ali ne rešava — čitalac i dalje ne vidi tekst koji si ti video, osim ako ne upućuješ na tačnu verziju stranice.

Postoji i drugi sloj razloga, manje formalan: odrednica sažima ono što piše u literaturi. Kad je navodiš, tvrdiš nešto na osnovu sažetka sažetka. Isti problem postoji i kod udžbenika koji prepričava istraživanje, samo je tamo bar poznato ko ga je napisao — o tome u tekstu o primarnim i sekundarnim izvorima.

Šta Wikipedia radi dobro

Ako se koristi za ono za šta je dobra, štedi sate.

• Daje mapu teme. Za pola sata vidiš koji pojmovi postoje, kako se međusobno odnose i gde su glavne podele. To je posao koji bi inače uradio čitajući tri udžbenika.
• Daje tačnu terminologiju. Ovo je posebno korisno kad radiš sa literaturom na stranom jeziku: prebacivanjem odrednice na engleski dobijaš termin pod kojim se tema zaista pretražuje u bazama. Pogrešan termin je najčešći razlog zašto pretraga ne vraća ništa.
• Daje imena. Ko su autori koji se u toj oblasti stalno pominju, koje su škole mišljenja, koji su ključni radovi.
• Daje spisak literature. Odeljci sa referencama i preporučenom literaturom na dnu odrednice su, kod razrađenih tema, ozbiljna polazna lista.
• Daje hronologiju i osnovne podatke koje posle proveravaš na primarnom izvoru — godinu, ime propisa, tačan naziv institucije.

Kako se koristi kao polazna tačka

Postupak koji pretvara odrednicu u upotrebljivu literaturu:

1. Pročitaj odrednicu do kraja, na srpskom i na engleskom. Verzije se često razlikuju po opsegu, a engleska je po pravilu razrađenija.
2. Zapiši pojmove i imena, ne rečenice. Iz Wikipedije se ne prepisuje tekst — iz nje se izvlače tragovi.
3. Otvori spisak referenci i izdvoj one koje su naučni radovi, monografije ili zvanični dokumenti. Preskoči linkove ka novinskim tekstovima i portalima.
4. Nađi te izvore i pročitaj ih. Od tog trenutka radiš sa njima i oni ulaze u tvoj spisak literature.
5. Proveri tvrdnje koje su ti bile važne. Ako u odrednici piše podatak koji ti treba, on mora da se potvrdi u izvoru na koji odrednica upućuje — ne u samoj odrednici.
6. Beleži odakle je šta došlo. U tabeli izvora neka stoji i kako si do izvora stigao; posle mesec dana se to ne pamti. Kako ta tabela izgleda — u tekstu kako organizovati literaturu.

Korak 3 je onaj koji većina preskoči, a on je cela korist. Dobra odrednica je u suštini pregled literature koji je neko napisao besplatno; problem je samo što se ne sme citirati.

Zamke

Odrednica menja sadržaj. Ono što danas piše, za mesec dana može da ne piše. Ako si tvrdnju uzeo odatle i ne možeš da je potvrdiš na drugom mestu, izbaci je iz rada.

Kvalitet je neujednačen. Odrednice o širokim temama su obično dobro održavane; uske i lokalne teme umeju da budu netačne ili zastarele, jer ih malo ko čita i ispravlja. Nejednakost je najveća upravo tamo gde je tvoja tema najuža.

Prevod uvodi greške. Odrednica na srpskom je često skraćen ili nespretno preveden tekst sa engleskog, sa terminima koji se u domaćoj struci ne koriste tako. Termin proveri u domaćem udžbeniku pre nego što ga upotrebiš.

Reference umeju da ne pokrivaju tvrdnju. Postoji rečenica, postoji broj fusnote, a u izvoru na koji upućuje ne piše baš to. Zato se korak 5 ne preskače.

Prepisivanje se prepoznaje. Tekst Wikipedije je indeksiran i lako se nalazi, pa se u izveštaju o podudarnosti pojavljuje među prvima. Uz to, stil enciklopedijske odrednice vidljivo odudara od ostatka studentskog teksta. Kako se tuđi tekst pravilno prenosi — u tekstu o parafraziranju.

Slike i tabele nisu slobodne po automatizmu. Materijal na Wikipediji ima različite licence i izvore; ako preuzimaš grafikon, izvor se navodi kao i za svaki drugi preuzet prikaz.

Kada je Wikipedia legitiman izvor

Postoji slučaj u kom se navodi bez ikakvog problema: kad je sama predmet rada. Ako pišeš o tome kako se znanje kolektivno stvara, kako se uređuju sporne odrednice, kako izgleda pokrivenost neke teme ili kako se menja jezik u odrednicama — Wikipedia je tada primarni izvor i mora se citirati.

U tom slučaju se citira precizno: naslov odrednice, jezičko izdanje, datum pristupa i, po mogućstvu, link ka tačnoj verziji stranice (istorija izmena omogućava stalan link na određenu verziju). To rešava problem promenljivosti — verzija na koju upućuješ ostaje nepromenjena.

Retko, i uz oprez, prihvata se i kao izvor za sasvim opšti podatak u radovima nižeg nivoa, ako uputstvo predmeta to izričito dozvoljava. Ne oslanjaj se na to bez provere; većina uputstava je izričita u suprotnom smeru.

Isti postupak važi i za ostale brze izvore

Wikipedia nije poseban slučaj — ona je samo najvidljiviji predstavnik cele grupe. U istu grupu spadaju:

• portali sa sažecima i objašnjenjima pojmova, uključujući sajtove koji definišu stručne termine;
• blogovi i tekstovi konsultantskih kuća, koji često prenose nalaze istraživanja bez ograda;
• odgovori jezičkih modela, koji uz to umeju i da sastave referencu koja ne postoji, o čemu u tekstu o izmišljenim izvorima;
• skripte i tuđe beleške sa predavanja, koje nisu objavljene i ne mogu se proveriti.

Prema svima njima se postupa isto: koriste se da bi se stiglo do literature, a ne da bi se iz njih prepisivalo. Test je jednostavan i uvek isti — može li čitalac tvog rada da nađe tu tvrdnju na mestu koje se neće promeniti i iza kog stoji imenovan autor. Ako ne može, izvor nije za spisak literature, bez obzira na to koliko je koristan bio dok si učio temu.

Jedina razlika u odnosu na Wikipediju jeste što kod ostalih iz ove grupe najčešće nema ni spiska referenci, pa je i njihova korist manja.

Šta reći ako te pitaju na odbrani

Pitanje „da li ste koristili Wikipediju” nije zamka i ne treba na njega odgovarati odbrambeno. Tačan i sasvim prihvatljiv odgovor glasi otprilike ovako: koristio sam je na početku, da se orijentišem u pojmovima i dođem do literature; sve što je u radu navedeno proverio sam u izvorima koji su u spisku literature.

To je, uostalom, i ceo smisao ovog teksta. Wikipedia je alatka za pronalaženje literature, kao i pretraživač naučnih radova — sa razlikom da se pretraživač takođe ne citira. Kako izgleda sistematična pretraga posle te prve orijentacije, opisano je u tekstu kako pronaći kvalitetne izvore, a po kojim se kriterijumima nađeni izvor ocenjuje — u tekstu o proceni pouzdanosti izvora.

Uputstvo tvog predmeta i mentor imaju poslednju reč. Ako u uputstvu piše koji se izvori priznaju, taj spisak je jači od svakog opšteg pravila.