Citiranje udžbenika i skripte

Udžbenik je najdostupniji izvor koji student ima i najčešće prvi koji otvori. Zbog toga oko njega postoje dva suprotna verovanja, oba pogrešna: da se udžbenik ne sme citirati, i da se rad može napisati iz tri udžbenika.

Tačno je nešto treće. Udžbenik je legitiman izvor za jednu vrstu tvrdnji i loš izvor za drugu, a razlika se ne tiče ugleda knjige nego toga šta sa njom tvrdiš.

Šta je udžbenik u nizu izvora

Udžbenik po pravilu ne donosi nova saznanja. On skuplja, sređuje i predaje ono što je u oblasti već utvrđeno — dakle spada u sekundarne izvore, uz pregledne radove i prikaze. Zašto je taj sloj važan i šta se gubi pri prenosu, razloženo je u tekstu primarni i sekundarni izvori.

Iz te uloge sledi sve ostalo. Kad ti treba utvrđeno, udžbenik radi posao bolje od bilo čega drugog, jer je baš za to napisan. Kad ti treba novo, sporno ili izmereno, udžbenik je na pogrešnom mestu u lancu.

Kada je udžbenik pravi izvor

Pet slučajeva u kojima se udžbenik navodi bez ikakve rezerve:

• Ustaljena definicija. Pojam koji se u oblasti odavno određuje na isti način.
• Podela i klasifikacija. Vrste, tipovi, stadijumi — ono što je u polju dogovoreno i ne raspravlja se.
• Opšti okvir na početku rada. Kad se uvodi oblast, a ne tvrdi ništa sporno.
• Standardan postupak ili formula. Ono što se u struci uči kao alat, a ne kao nalaz.
• Kad je sam udžbenik predmet rada. Poređenje kako tri udžbenika obrađuju isti pojam je legitimna tema, i tada su udžbenici primarna građa.

Postoji i šesti, koji se lako previdi: kad je autor udžbenika ujedno i autor koncepta o kom pišeš. Tada knjiga nije posrednik nego izvor, mada je i tada bolje potražiti rad u kom je koncept prvi put izložen.

Kada je udžbenik samo polazište

Tri vrste tvrdnji traže da se ode dalje.

Brojevi i podaci. Udžbenička rečenica „istraživanja pokazuju da oko trećine zaposlenih…” nosi podatak čije poreklo ne vidiš. Kad taj broj uđe u tvoj rad, uzimaš odgovornost za nešto što nisi proverio. Poreklo se traži u fusnoti ili spisku literature udžbenika, i tamo se skoro uvek nađe.

Sporne tvrdnje. Ono o čemu se u polju raspravlja udžbenik po prirodi posla pojednostavi na jednu rečenicu. Ako gradiš argument na tom mestu, treba ti izvor koji spor prikazuje, a ne onaj koji ga sažima.

Novije stanje. Udžbenik odražava stanje u trenutku pisanja, a izdanja se ponavljaju sa manjim izmenama. Za pitanja u kojima godina nešto znači — propisi, tehnologija, podaci — udžbenik je zastareo i pre nego što je štampan.

U sva tri slučaja postupak je isti i traje pet minuta: nađi mesto u udžbeniku gde stoji poziv na izvor, pronađi taj izvor, proveri da tvrdnja u njemu stvarno stoji, pa citiraj original. Kad original stvarno ne možeš da dobiješ, postoji oblik citiranja preko posrednika i on se ne krije — opisan je u tekstu o primarnim i sekundarnim izvorima.

Skripta i predavanja

Ovde je više nedoumica nego kod udžbenika, i odgovor delom zavisi od ustanove.

Autorizovana skripta koja ima autora, godinu i izdavača (fakultet ili ustanovu) je objavljen izvor i citira se kao svaka druga publikacija te vrste.

Neautorizovana skripta — materijal koji kruži među studentima, bez jasnog autora i godine — nije izvor. Nema podataka koje referenca traži, sadržaj se ne može proveriti, a često je i sam prepis nečega trećeg. Ako ti je poslužila da razumeš gradivo, to je potpuno u redu; u spisak literature ne ide.

Prezentacije i beleške sa predavanja. Deo katedri ih prihvata, deo izričito ne — proveri u uputstvu predmeta, jer se ovo razlikuje i unutar iste ustanove. Tamo gde se prihvataju, pravila se razlikuju i po stilu citiranja: neki sistemi ovakav materijal tretiraju kao ličnu komunikaciju koja se pominje u tekstu a ne ulazi u spisak, drugi traže jedinicu sa datumom i nazivom predmeta. Kako se sistemi uopšte razlikuju: APA, Harvard i fusnote.

Praktično pravilo koje retko promaši: ako izvor ne može da pronađe neko ko čita tvoj rad, on ne ispunjava osnovnu svrhu reference.

Koji podaci moraju u referencu

Udžbenik ima dve osobine koje druge knjige nemaju, i obe ulaze u referencu.

Izdanje. Udžbenici se preštampavaju, a između izdanja se menja i sadržaj i paginacija. Referenca bez oznake izdanja upućuje na knjigu koju čitalac ne može pouzdano da otvori na istoj strani. Ako knjiga na koricama nosi „treće izmenjeno izdanje”, to ide u jedinicu.

Autor poglavlja. Veliki broj udžbenika je zbornik u kom svako poglavlje ima svog autora, a na koricama stoji ime priređivača. U tom slučaju se u tekstu poziva autor poglavlja, a ne priređivač. Ovo je jedna od najčešćih grešaka i vidi se odmah nekome ko knjigu poznaje.

Redosled podataka, interpunkcija i to da li se mesto izdanja uopšte navodi razlikuju se od stila do stila, pa se oblik jedinice prepisuje iz uputstva predmeta, a ne po sećanju iz drugog rada.

Broj strane

Kod udžbenika se strana traži češće nego kod članka, iz prostog razloga što je knjiga duga. Doslovan navod je nosi uvek. Parafraza određenog mesta — definicije, podele, formule — praktično uvek, jer bez nje čitalac pretražuje tri stotine strana.

Šta se zapisuje kad definicija ide preko dve strane, kada se navodi raspon i po čemu se sistemi u zapisu strane razlikuju, razloženo je u tekstu kada referenca traži broj strane.

Koliko udžbenika sme u spisak

Broj nije propisan, ali se odnos vidi na prvi pogled i mentori ga gledaju.

Rad u kom su svi izvori udžbenici čita se kao prikaz gradiva, bez obzira na obim. Rad u kom su udžbenici jedan do dva, a ostalo su radovi i primarna građa, čita se kao rad. Sa nivoom očekivanje raste: kod seminarskog je oslanjanje na udžbenik uobičajeno, kod diplomskog se traži da nosivi deo dolazi iz istraživanja.

Zdrava mera: udžbenici pokrivaju uvodni i pojmovni deo, a poglavlja u kojima se nešto utvrđuje stoje na izvorima koji su to utvrdili. Po čemu se prepoznaje da je izvor prošao stručnu proveru: šta znači recenzirani časopis.

Kada se udžbenik uopšte ne citira

Postoji i slučaj u kom se udžbenik koristi, a referenca ne ide — kad prenosiš nešto što je u struci opšte znanje. Osnovna podela koja stoji u svakom udžbeniku iz oblasti ne traži izvor isto koliko ga ne traži ni istorijski datum iz srednje škole.

Granica između opšteg znanja i tuđe tvrdnje nije uvek očigledna i ima svoj test — razložen je u tekstu kada se citira, a kada ne mora.

Ono što se pri tome ne radi jeste izostavljanje reference zato što je izvor „samo udžbenik”. Ako iz njega uzimaš određenu formulaciju, podelu ili podatak, izvor ide uz njega, bez obzira na to koliko je knjiga osnovna.

Šta se pita na odbrani

Dva pitanja se ponavljaju, i oba imaju miran odgovor ako si prošao ovaj postupak.

„Zašto se za ovu tvrdnju pozivate na udžbenik?” — odgovor je da je reč o ustaljenom određenju, i ako jeste, tu se razgovor završava.

„Odakle udžbeniku taj podatak?” — pitanje se postavlja tačno tamo gde si preskočio korak. Ako si original proverio, odgovor je ime i godina; ako nisi, to se vidi odmah.