Kako se piše rečenica cilja rada
Kako izgleda rečenica cilja koja drži ceo rad: od čega se sastoji, primeri slabih i jakih formulacija po oblastima i kako se cilj proverava pre pisanja.
Rečenica cilja kaže šta rad radi, s čim to radi i dokle ide. Ona stoji u uvodu, obično na kraju prvog ili drugog pasusa, i njen zadatak nije da zvuči ozbiljno nego da bude proverljiva: kad se rad završi, mora se moći reći da li je to urađeno ili nije.
Radna formula koja pokriva većinu radova:
Cilj rada je da se [radnja] [predmet] na [građi ili uzorku], kako bi se utvrdilo [šta].
Popunjeno: „Cilj rada je da se uporede troškovi internog i eksternog vođenja knjiga kod mikropreduzeća u Srbiji, na uzorku od 40 firmi, kako bi se utvrdilo u kojim uslovima je eksterno rešenje jeftinije.”
Ta rečenica radi četiri stvari odjednom: bira glagol koji se može proveriti (uporediti), imenuje predmet, ograničava obim (mikropreduzeća, 40 firmi) i kaže šta je ishod. Slaba verzija iste rečenice glasi „Cilj rada je da se obradi tema vođenja knjiga u preduzećima” — i iz nje se ne vidi ni šta se radi, ni dokle ide, ni kada je posao gotov.
Od čega se rečenica sastoji
Glagol. On nosi celu rečenicu. Glagoli koji se mogu proveriti: uporediti, analizirati, ispitati, utvrditi, klasifikovati, izmeriti, oceniti, prikazati na primeru, predložiti model. Glagoli koji se ne mogu proveriti: obraditi, sagledati, osvrnuti se, prikazati temu, razmotriti, baviti se. Ovi drugi ne opisuju radnju nego nameru, pa im nedostaje tačka u kojoj su ispunjeni.
Predmet. Ono na šta se glagol odnosi. Predmet nije oblast. „Marketing” je oblast; „uticaj sadržaja na Instagramu na kupovinu kod studenata” je predmet.
Granica. Vreme, prostor, uzorak, tip građe ili nivo posmatranja. Granica je deo koji studenti najčešće izostave, a jedini je koji rad čini odbranjivim — jer suziti tvrdnju znači smanjiti ono što moraš da dokažeš. Isti odnos između obima tvrdnje i dokaza razložen je u tekstu argumentacija u radu.
Svrha. Zašto se to radi, to jest šta se time saznaje. Bez nje rečenica opisuje posao, ali ne i razlog.
Slabo i jako, po oblastima
| Slabo | Zašto ne valja | Jače |
|---|---|---|
| Cilj rada je da se obradi tema motivacije zaposlenih. | glagol bez ishoda, nema granice | Cilj rada je da se uporede materijalni i nematerijalni podsticaji u dve trgovinske firme slične veličine i utvrdi koji se u izjavama zaposlenih češće navodi kao presudan. |
| Rad se bavi zaštitom životne sredine. | oblast umesto predmeta | Cilj rada je da se na primeru jedne opštine analizira kako se odvojeno prikupljanje otpada sprovodi od donošenja odluke do izvršenja. |
| Cilj je sagledati značaj informacionih tehnologija u obrazovanju. | „sagledati značaj” se ne može proveriti | Cilj rada je da se klasifikuju alati koje nastavnici jedne srednje škole koriste u nastavi i opiše u koje svrhe se svaki od njih koristi. |
| Rad će prikazati istoriju romana. | preširoko za bilo koji obim | Cilj rada je da se u tri romana istog autora uporedi način pripovedanja i pokaže kako se pripovedač menja kroz njegov opus. |
Obrazac popravke je u sva četiri reda isti: zameni glagol, dodaj granicu, dopiši šta se time saznaje. Retko kad treba menjati temu.
Cilj, predmet, zadaci i hipoteza
Ova četiri pojma se u uputstvima traže odvojeno, a u radovima se mešaju.
- Predmet je šta se istražuje — imenica. „Predmet rada je uticaj radnog vremena na fluktuaciju zaposlenih.”
- Cilj je šta se time postiže — glagol. „Cilj je utvrditi da li se fluktuacija razlikuje između smenskog i redovnog rada.”
- Zadaci su koraci kojima se cilj ispunjava, i skoro uvek odgovaraju poglavljima. Ako imaš pet zadataka, imaš pet celina. Odatle se plan piše skoro sam: plan poglavlja.
- Hipoteza je tvrdnja koja se proverava i koja može ispasti netačna. „Fluktuacija je viša kod smenskog rada.” Ako rad nema podatke kojima bi se tvrdnja oborila, nema ni hipotezu — i to je u redu kod preglednih i stručnih radova.
Grešku koju najčešće vraća mentor lako je prepoznati: hipoteza napisana tako da je nemoguće da bude netačna („informacione tehnologije imaju uticaj na poslovanje”). Tvrdnja koja se ne može osporiti ne može se ni potvrditi.
Test od četiri pitanja
Rečenicu cilja proveri ovako, pre nego što napišeš ijedno poglavlje:
- Može li se odgovoriti sa „urađeno” ili „nije urađeno”? Ako je odgovor „delimično, zavisi kako se gleda”, glagol je premekan.
- Zna li se dokle rad ide? Iz rečenice mora da se vidi šta rad ne pokriva.
- Postoji li građa kojom se to radi, i imaš li joj pristup? Cilj koji traži podatke do kojih ne možeš doći nije cilj nego želja.
- Staje li u obim koji ti je zadat? Ako iz cilja sledi šest poglavlja, a rad ima deset strana, cilj je preširok.
Četvrto pitanje se rešava sužavanjem, i sužava se uvek istim potezima: jedno vreme umesto svih, jedan slučaj umesto grane, jedan aspekt umesto pojave u celini. Kako se obim procenjuje pre pisanja, stoji u tekstu koliko dugačak treba da bude rad.
Gde rečenica stoji i kako se uklapa
Cilj ide u uvod, posle konteksta i problema, pre opisa metoda. Uobičajen raspored uvodnog dela je: nekoliko rečenica konteksta → rečenica problema („u literaturi nije utvrđeno…”) → rečenica cilja → rečenica metoda. Šta još pripada uvodu, a šta ne, razloženo je u tekstu uvod, razrada, zaključak.
Formulacija se bira prema uputstvu i prema stilu oblasti. Sve tri varijante su uobičajene:
- „Cilj ovog rada je da se utvrdi…” — najneutralnije, prolazi svuda.
- „U radu se ispituje…” — bezlično, često u prirodnim naukama.
- „U ovom radu utvrđujem…” — prvo lice; dozvoljeno na mnogim programima, na nekima ne. O tome kada koje lice prolazi: lice u akademskom pisanju.
Tri formulacije koje uvek treba prepraviti
Ove se u nacrtima javljaju toliko često da ih vredi prepoznati napamet.
„Cilj rada je da se ukaže na značaj…” — „ukazati na značaj” nije radnja nego ocena, i unapred pretpostavlja zaključak. Prepravka: odredi šta konkretno meriš ili porediš, pa neka značaj bude nalaz, a ne pretpostavka.
„Cilj rada je da se detaljno obradi…” — prilog detaljno pokušava da nadoknadi to što glagol ne kaže ništa. Prepravka: zameni glagol, izbaci prilog.
„Cilj rada je da se istraži problematika…” — imenice na -ika i -ost (problematika, tematika, uspešnost) obično zamagljuju predmet. Prepravka: napiši šta je tačno to što se istražuje, u konkretnim rečima.
Cilj se piše dvaput
U praksi rečenica cilja postoji u dve verzije, i to nije nedoslednost nego postupak.
Radna verzija se piše pre nego što počneš da čitaš ozbiljno. Ona je gruba, verovatno preširoka, i služi jednoj stvari — da znaš šta tražiš u literaturi. Bez nje se čita bez kraja, jer sve izgleda donekle relevantno.
Konačna verzija se piše kad je razrada gotova. Tada znaš šta si zaista uspeo da pokažeš, a šta je ostalo napolju. Skoro uvek je uža od radne, i to je znak da je posao obavljen kako treba, ne da si podbacio.
Između te dve verzije cilj se menja — i to je normalno. Nije normalno da se ne promeni sam tekst uvoda kad se cilj promeni. Najčešća greška u gotovim radovima je uvod koji obećava jedno, a razrada koja radi drugo. Zato u završnoj proveri uvek ide jedan prolaz u kom uporediš rečenicu cilja i naslove poglavlja: svaki naslov mora da se vidi kao korak ka tom cilju, a svaki deo cilja mora da ima poglavlje koje ga pokriva.
Kad cilj ne uspevaš da napišeš
Ako rečenica ne ide, uzrok je skoro uvek jedan od tri:
- Nisi pročitao dovoljno da bi znao šta je otvoreno pitanje. Rešenje nije razmišljanje nego tri do pet dobrih izvora, i beleške iz njih. Kako se to radi: beleške dok čitaš.
- Tema je zadata široko, pa čekaš da ti neko suzi. Suzi sam i pošalji mentoru rečenicu cilja na potvrdu — jedna rečenica dobija odgovor brže od pitanja „koju temu da uzmem”.
- Pojam iz teme nije definisan, pa ne znaš šta tačno meriš. Kad se pojam odredi, cilj se često napiše sam: kako definisati pojam.
Kada je cilj jasan, sledeća dva koraka su da se odluči postavlja li rad pitanje ili tvrdnju (hipoteza i istraživačko pitanje) i kako se opisuje put do odgovora (šta znači kada mentor traži metodologiju).
Uz cilj ide i njegov par na kraju rada — rečenica o tome šta od rada ostaje drugima. Kako se ona formuliše konkretno i bez preterivanja, razloženo je u tekstu šta znači doprinos rada.
Rečenica cilja je najjeftiniji deo rada za prepravku i najskuplji za preskakanje. Dan proveden na njoj štedi nedelje pisanja u pogrešnom pravcu.