Uvod, razrada, zaključak: šta gde pripada
Koji posao obavlja svaki od tri dela rada, šta u njima nema šta da traži, kako se prepoznaje sadržaj koji je završio na pogrešnom mestu i kako se vraća.
Podela je jednostavnija nego što izgleda: uvod postavlja pitanje, razrada na njega odgovara, zaključak kaže šta je od odgovora izašlo. Svaki od tri dela obavlja jedan posao i samo taj posao. Kad rad ne funkcioniše iako je sav materijal u njemu, razlog je skoro uvek da je nešto završilo u pogrešnom delu.
Najčešće zamene mesta su tri i sve tri se ponavljaju bez obzira na oblast:
- Rezultati u uvodu. Uvod počne da objašnjava šta je rad pokazao, pa razrada čita kao ponavljanje već rečenog.
- Teorija u zaključku. Zaključak uvede pojam, autora ili podatak koji se u radu nigde ranije ne pominje — a zaključak ne sme da uvodi ništa novo.
- Zaključivanje razbacano po razradi umesto sabrano. Svako poglavlje završi svojim malim zaključkom, pa na kraju nema šta da se zaključi.
Provera koja hvata sve tri traje pet minuta: pročitaj samo uvod i samo zaključak, jedno za drugim, bez razrade između. Ako se čitaju kao dve verzije istog teksta, nešto je na pogrešnom mestu. Ako se čitaju kao pitanje i odgovor na njega, struktura stoji.
Tri dela, tri različita posla
| Deo | Odgovara na pitanje | Vreme glagola | Tipičan udeo |
|---|---|---|---|
| Uvod | Šta se ispituje i zašto | buduće i sadašnje („rad ispituje”, „biće prikazano”) | oko desetine rada |
| Razrada | Šta materijal pokazuje | sadašnje i prošlo | najveći deo |
| Zaključak | Šta iz toga sledi | prošlo i sadašnje („pokazano je”, „iz toga sledi”) | oko desetine rada |
Udeli nisu propisani i uputstvo predmeta ih može zadati drugačije — ako ga ima, ono je merodavno. Ali odnos se retko menja: uvod i zaključak zajedno obično nisu veći od petine rada. Uvod koji zauzima trećinu rada gotovo uvek znači da je u njega ušla teorija koja pripada razradi.
Šta ide u uvod
Uvod ima pet elemenata i oni se pišu skoro uvek ovim redom:
- Kontekst u tri do pet rečenica. Zašto je oblast uopšte važna. Ne istorija oblasti od početka — samo onoliko da se pitanje ne pojavi niotkuda.
- Problem. Šta nije rešeno, nejasno je ili se u literaturi razilazi. Ovo je rečenica koja opravdava postojanje rada.
- Cilj. Jedna rečenica koja kaže šta rad radi. Kako se ona piše, razloženo je u tekstu kako se piše rečenica cilja rada.
- Metod i građa, kratko. Šta si koristio i na čemu si radio. Detalji idu u razradu ili u zasebno metodološko poglavlje.
- Struktura rada. Dva do četiri reda: šta koje poglavlje radi. Neka uputstva ovo traže izričito, neka ga ne žele — proveri svoje.
Ograničenje na hipoteze: ako ih rad ima, stoje u uvodu, u obliku koji se može potvrditi ili osporiti. Ako rad nije istraživački, hipoteze se ne izmišljaju da bi uvod izgledao ozbiljnije.
Šta u uvodu nema šta da traži
- Nalazi. „Istraživanje je pokazalo da…” u uvodu ubija razlog da se rad čita dalje. Izuzetak su formati u kojima se traži sažetak nalaza — ali to je onda apstrakt, zaseban deo, ne uvod.
- Definicije pojmova u nizu. Jedna radna definicija ključnog pojma prolazi ako bez nje cilj nije jasan; spisak od osam definicija je prvo poglavlje razrade.
- Pregled literature u punoj dužini. U uvod ide rečenica-dve o stanju u literaturi, a ceo pregled je poglavlje za sebe.
- Zahvalnice i lične okolnosti. „Temu sam izabrao jer me zanima” nije opravdanje problema.
Šta ide u razradu
Razrada je sve ostalo, ali nije skladište. Ona se gradi tako da svako poglavlje pomera argument za jedan korak ka zaključku. Redosled koji se u praksi drži:
- Teorijski okvir — pojmovi i pristupi koji su ti potrebni da bi se ostatak razumeo. Mera je uska: ulazi samo ono na šta se kasnije pozivaš.
- Pregled dosadašnjih nalaza — šta je do sada utvrđeno i gde se autori razilaze.
- Metod — ako rad ima sopstveno istraživanje, opisano tako da se može ponoviti.
- Rezultati — šta je izmereno, nađeno, analizirano.
- Diskusija — šta rezultati znače u odnosu na ono iz pregleda.
Poslednje dve celine se u studentskim radovima najčešće spajaju u jednu, i to je čest izvor zabune: rezultat se iznese i odmah protumači, pa se posle u zaključku nema šta reći. Ako ih uputstvo ne traži razdvojene, razdvoj ih bar dok pišeš, pa spoji na kraju.
Svako poglavlje razrade završava se rečenicom koja kaže šta je tim poglavljem utvrđeno — jednom, ne pasusom. To nije zaključak rada nego spona ka sledećem poglavlju; kako se te spone pišu, stoji u tekstu veze između pasusa.
Šta ide u zaključak
Zaključak ima četiri obavezna elementa i jedno pravilo.
- Odgovor na pitanje iz uvoda, izrečen direktno. Ako cilj glasi „utvrditi da li X utiče na Y”, zaključak počinje rečenicom o tome da li utiče.
- Šta rad pokazuje, sažeto po celinama, bez ponavljanja podataka i bez novih brojeva.
- Ograničenja. Šta uzorak, građa ili metod ne pokrivaju. Ovo ne slabi rad — pokazuje da znaš dokle tvoj dokaz seže.
- Šta sledi. Pitanje koje ostaje otvoreno, ili gde se nalaz može primeniti.
Pravilo: u zaključku se ne pojavljuje nijedan izvor, pojam ni podatak koji se ranije nije pojavio. Zaključak nema šta da citira, jer ne iznosi tuđe tvrdnje nego sabira tvoje. Jedini uobičajen izuzetak je ponovno pozivanje na autora koji je u radu već obrađen, kad se tvoj nalaz s njegovim izričito poredi.
Pet zamena mesta i kako se prepoznaju
| Šta se desilo | Kako izgleda u tekstu | Gde to pripada |
|---|---|---|
| Nalaz u uvodu | uvod sadrži procenat, tabelu ili „utvrđeno je da” | razrada i zaključak |
| Nov izvor u zaključku | zagrada s prezimenom koje se prvi put vidi | teorijski deo |
| Teorija u zaključku | zaključak objašnjava šta pojam znači | prvo poglavlje razrade |
| Cilj tek u razradi | uvod opisuje oblast, a rečenica cilja se pojavi na petoj strani | uvod |
| Sve u razradi, zaključak prazan | zaključak je prepričan sadržaj poglavlja | zaključak sabira, razrada dokazuje |
Poslednji red je najčešći i najteži za popravku, jer se ne rešava pisanjem dužeg zaključka. Rešava se time što se iz razrade uklone konačne ocene („iz svega navedenog jasno je da…”) i ostave tamo gde pripadaju — na kraju.
Kako se zamena mesta nađe u gotovom tekstu
Tri mehaničke provere, svaka traje nekoliko minuta:
- Pretraga po zagradama u zaključku. Ako pretraga na
(u zaključku vraća reference, uvodiš izvore prekasno. - Pretraga po brojevima u uvodu. Procenti i apsolutni brojevi u uvodu skoro uvek znače nalaz koji je pobegao unapred.
- Test prvog pasusa poglavlja. Pročitaj samo prve rečenice svih poglavlja razrade jednu za drugom. Ako se iz njih ne vidi kretanje ka odgovoru, problem nije u uvodu ni u zaključku nego u rasporedu razrade — a to se rešava planom, ne prepravkama. Kako se plan pravi: plan poglavlja.
Redosled pisanja nije redosled čitanja
Rad se čita od uvoda, ali se skoro nikad tako ne piše. U praksi se najbolje drži ovaj redosled: prvo razrada, zatim zaključak, pa tek onda uvod u konačnom obliku. Razlog je prost — uvod obećava ono što rad radi, a šta rad zaista radi znaš pouzdano tek kad je razrada gotova.
Dok pišeš razradu, drži u dokumentu radnu verziju uvoda od pola strane, sa upisanim ciljem. Ona te drži na temi; na kraju se prepisuje u pravi uvod. Ceo postupak od beležaka do prve verzije opisan je u tekstu od beležaka do nacrta.
Granični slučajevi
Kratak rad bez poglavlja. Kod seminarskih od nekoliko strana razrada često nema zasebna poglavlja. Podela i dalje važi — samo je razrada jedan blok, a uvod i zaključak su po pasus.
Rad koji nije istraživački. Ako nema sopstvenog istraživanja, mesto rezultata zauzima analiza građe. Zaključak i dalje odgovara na pitanje iz uvoda; jedino što odgovor sledi iz analize literature, a ne iz podataka.
Apstrakt. Ako se traži, on stoji pre uvoda i sadrži i cilj i nalaz — i to je jedino mesto na kom se nalaz sme pojaviti pre razrade. Apstrakt se piše poslednji, kad su i uvod i zaključak gotovi.
Uputstvo koje traži drugačiju podelu. Neki predmeti propisuju imenovane delove (postavka problema, metodologija, analiza, preporuke). Nazivi se menjaju, poslovi ne: negde se pitanje postavlja, negde odgovara, negde sabira. Kad se uputstvo i ovaj tekst razilaze, važi uputstvo — kako se ono čita i pretvara u listu, stoji u tekstu kako pratiti smernice profesora.