Tema koja traži nečiju dozvolu

Neke teme ne zavise samo od tebe. Da bi ih napisao, neko drugi mora da kaže da — škola u kojoj bi anketirao učenike, preduzeće čije podatke koristiš, ustanova koja drži građu, ljudi koje bi intervjuisao.

Taj pristanak se najčešće traži kasno, kad je tema već prijavljena i kad pola rada stoji napisano. Tada odbijenica ne znači promenu plana nego promenu teme, uz sve što to nosi.

Ovaj tekst je o tome kako se to radi obrnutim redom. Ne o pravilima — ona se razlikuju od ustanove do ustanove i o njima ovde neće biti reči — nego o tome koga pitaš, šta dogovaraš i zašto se sve to obavlja pre prijave.

Koje teme uopšte traže tuđi pristanak

Prepoznaju se po jednom pitanju: da li rad u nekom trenutku zavisi od nečega što ti nije javno dostupno?

Ako je odgovor da, tema spada ovde. Najčešći oblici:

• Ljudi kao izvor podataka. Ankete, intervjui, posmatranje, testiranje — sve u čemu učestvuje neko ko nije ti.
• Rad sa maloletnicima. Sve gore navedeno, ali u školi, gde se pristanak traži na više mesta.
• Podaci ustanove ili preduzeća. Interni izveštaji, evidencije, brojke koje nisu objavljene.
• Zatvorena građa. Arhive, zbirke i fondovi kojima se prilazi po posebnom postupku.
• Prostor i oprema. Laboratorija, radionica, teren na koji se ne ulazi slobodno.
• Tuđi materijal u radu. Fotografije, snimci, crteži i dokumenti koje bi objavio u prilozima.

Ako nijedan od ovih oblika nije prisutan, tema verovatno ne traži ničiju dozvolu i ceo ovaj tekst ti nije potreban. Rad koji se piše iz objavljene literature i javno dostupnih podataka zavisi samo od tvog rasporeda, i to je jedna od njegovih najvećih prednosti.

Poslednji oblik sa spiska se najčešće previdi, jer se ne doživljava kao istraživanje. A prilog koji sadrži tuđi dokument ili fotografiju ljudi ulazi u rad koji se predaje i ostaje u ustanovi.

Koga se pita

Skoro nikad jednu osobu. Najčešće tri, i redosled je važan.

Mentor, prvi. On zna kakav je postupak na tvojoj ustanovi, da li se za tvoju vrstu rada uopšte traži formalno odobrenje i koliko to traje. Ovo je pitanje koje se postavlja na prvom sastanku, ne na petom.

Onaj ko odlučuje u ustanovi kojoj prilaziš. Ne osoba koju poznaješ nego osoba koja odobrava. Direktor, rukovodilac, sekretar, onaj ko drži podatke. Ljubazan pristanak nekoga ko za to nije nadležan nije pristanak.

Ljudi koji učestvuju. Odobrenje ustanove ne zamenjuje pristanak pojedinca. Onaj ko popunjava upitnik ili odgovara na pitanja pristaje sam, pošto mu je rečeno šta se radi i šta će sa odgovorima biti.

Kod maloletnika se pristanak traži i od škole i od roditelja ili staratelja, a i od samog učenika. Kako se to tačno obavlja, u kom obliku i preko koga, razlikuje se po ustanovama i pita se u školi u kojoj radiš — ne pretpostavlja se.

Šta se dogovara unapred

Pristanak nije jedno „može”. To je nekoliko konkretnih stvari koje treba da budu jasne pre nego što bilo šta počneš.

Treći red je onaj koji najčešće iznenadi. Dogodi se da smeš da vidiš podatke, ali ne i da ih objaviš — a rad u kom se nalaz ne sme prikazati nije rad.

Sve to se ne dogovara usmeno pa pamti. Posle razgovora pošalji poruku u kojoj sažimaš šta je dogovoreno i tražiš potvrdu. Nije to nepoverenje nego način da se svi sećaju istog, i da posle šest nedelja imaš na šta da se pozoveš.

Zašto pre prijave teme, a ne posle

Tri razloga, i svaki je dovoljan sam.

Odgovor traje. Negde dva dana, negde dva meseca. Taj broj ne možeš da ubrzaš i ne možeš da ga pretpostaviš — saznaje se pitanjem, a saznanje ulazi u plan rada.

Odbijenica pre prijave košta jedan razgovor. Posle prijave košta postupak, ponekad i rok. Šta se od napisanog teksta može preneti kad se tema ipak menja, razloženo je u tekstu o promeni teme usred rada.

Dogovor menja samu temu. Ustanova ume da kaže da za jedno nema vremena, ali da ima za nešto slično. Ako to saznaš pre prijave, tema se oblikuje oko onoga što je moguće. Ako saznaš posle, moraš da biraš između lošeg rada i promene.

Pristup je i inače prvi od rizika koji temu ruše, i proverava se zajedno sa ostalima — kako se ta procena radi i čime se svaki rizik ublažava, stoji u tekstu o riziku teme.

Kako izgleda poruka kojom se traži

Kratka, konkretna i sa svim što je potrebno da bi neko mogao da odluči odmah.

U njoj stoji ko si i sa koje ustanove, šta pišeš i pod čijim mentorstvom, šta ti tačno treba i u kom obimu, do kada, i šta će biti sa podacima. Šest rečenica je dovoljno. Duža poruka se ne čita pažljivije nego kraća, a izostavljanje bilo kog od tih šest podataka znači još jedan krug pitanja i još nedelju dana.

Dve stvari koje poruku čine lakšom za prihvatanje: ponuda da pošalješ pitanja unapred i rečenica o tome da se rad može pročitati pre predaje. Oba smanjuju nesigurnost kod onoga ko odlučuje, a tebe ne koštaju ništa.

Ono što se ne piše jeste obećanje koje ne možeš da održiš — da se rad nigde neće videti, da podaci neće izaći iz tvog računara, da se ime sigurno neće pominjati. Rad se predaje ustanovi i tu ostaje, i to se kaže odmah.

Kad pristanka nema

Tri ishoda, i nijedan ne znači da je tema propala.

Ćutanje. Najčešći ishod. Podsetnik posle nedelju dana rešava veći deo slučajeva. Ako ni posle drugog podsetnika nema odgovora, računaj da nema pristanka i idi dalje.

Delimičan pristanak. Smeš jedno, ne smeš drugo. Tada se tema sužava na ono što je dozvoljeno, i to je često sasvim dobra tema — uža, ali izvodljiva.

Odbijenica. Tada ide varijanta B, koja se smišlja dok je mirno: druga ustanova iste vrste, javno dostupni podaci umesto internih, analiza dokumenata umesto intervjua. Kako se proverava da li za takvu zamenu uopšte ima građe, stoji u tekstu o temi i izvorima.

U svakom od ta tri slučaja u radu se piše šta je urađeno i pod kojim uslovima — koliko ljudi je učestvovalo, kako su birani, šta je bilo dostupno a šta ne. To nije priznanje slabosti nego deo opisa postupka, i čita se kao znak da znaš šta si radio. Šta sve u taj opis ulazi, razloženo je u tekstu o metodologiji rada.