Hipoteza i istraživačko pitanje: u čemu je razlika
Pitanje se postavlja, hipoteza se tvrdi i proverava. Razlika objašnjena na primerima, kada se koje traži i kako se hipoteza formuliše da ne bude prazna.
Razlika staje u dve rečenice. Istraživačko pitanje je pitanje na koje rad odgovara — otvoreno je i ne pretpostavlja ishod. Hipoteza je tvrdnja koju rad proverava — unapred kaže šta očekuješ da ćeš naći, pa se na kraju pokaže da li se to potvrdilo ili nije.
Isti rad, dva oblika:
Pitanje: Kako učenici završnih razreda biraju fakultet?
Hipoteza: Pri izboru fakulteta učenicima završnih razreda je važnija zaposlenost posle studija nego sama oblast.
Pitanje te obavezuje da opišeš. Hipoteza te obavezuje da proveriš i da kažeš rezultat — uključujući i slučaj kad rezultat ide protiv tvog očekivanja.
Praktično: ako nemaš čime da proveriš tvrdnju, nemoj je pisati kao hipotezu. Rad koji se oslanja samo na literaturu skoro uvek bolje stoji sa pitanjem. Hipoteza ima smisla kad postoji nešto što je meri — podaci, dokumenti koji se upoređuju, sopstveno istraživanje. Postavljena bez toga, ona na kraju rada dobije rečenicu „hipoteza je potvrđena”, a niko ne zna čime.
Šta ih zapravo razdvaja
| Istraživačko pitanje | Hipoteza | |
|---|---|---|
| Oblik | upitna rečenica | izjavna tvrdnja |
| Pretpostavlja ishod | ne | da |
| Šta traži od rada | odgovor | proveru |
| Kraj rada | odgovor, sa granicama | potvrđena / nije potvrđena / delimično |
| Kad se koristi | opisni i pregledni radovi | radovi sa merljivom građom |
Treći red je ono što se najčešće previdi. Pitanje se može opširno odgovoriti i ostati korisno; hipoteza koja se ne može opovrgnuti nije hipoteza. Ako ne postoji zamisliv ishod koji bi je oborio, napisao si stav, ne tvrdnju.
Primeri koji rade i koji ne rade
Pitanje koje ne radi: „Šta je digitalni marketing?” — to je definicija, ne pitanje za rad. Odgovor se prepisuje iz literature.
Pitanje koje radi: „Koji kanali digitalnog marketinga se najčešće pominju kao delotvorni u radovima o malim preduzećima objavljenim posle 2018?” — ima granicu, ima građu, ima šta da se uradi.
Hipoteza koja ne radi: „Digitalni marketing je važan za mala preduzeća.” — niko to ne spori, ništa se ne proverava.
Hipoteza koja radi: „Mala preduzeća koja redovno objavljuju na društvenim mrežama navode veći broj upita od onih koja to ne rade.” — vidi se šta bi je potvrdilo, a šta oborilo.
Razlika između druge i treće stavke je najvažnija: hipoteza mora imati suprotnost koja je takođe zamisliva. Ako suprotnost zvuči apsurdno, tvrdnja je prazna.
Kako se hipoteza formuliše
Četiri stvari se traže od svake formulacije:
- Ko ili šta. Na koga se odnosi — koja grupa, koji period, koji skup dokumenata.
- Šta se tvrdi. Odnos, razlika ili prisustvo neke pojave.
- Merljivost. Postoji nešto što bi to pokazalo.
- Granica. Tvrdnja ne izlazi izvan onoga što tvoja građa pokriva.
Četvrta stavka je ona na kojoj se radovi obaraju na odbrani. Rad koji je pregledao dvadeset preduzeća iz jednog grada ne sme da tvrdi nešto o „malim preduzećima u Srbiji”. Ista logika važi i za zaključak: argumentacija u radu objašnjava dokle tvrdnja sme da ide u odnosu na ono čime je potkrepljena.
Ako rad ima više hipoteza, pravilo je da ih bude malo — obično jedna glavna i, po potrebi, dve pomoćne. Pet hipoteza u seminarskom radu znači da nijedna neće biti ozbiljno proverena.
Kada se rezultat ne slaže sa hipotezom
Ovo je mesto gde se najviše greši, i greška je uvek ista: hipoteza se prepravi na kraju, pošto se vidi šta su podaci pokazali, pa u radu magično sve ispadne potvrđeno.
Nepotvrđena hipoteza nije neuspeh rada. Ona je nalaz. Rad koji pošteno napiše da očekivani odnos nije nađen, pa objasni zbog čega bi to moglo biti — obim građe, način merenja, period — vredi više od rada u kome je sve potvrđeno bez traga sumnje. Komisija to prepoznaje, a pitanje „a šta ako podaci pokažu suprotno” je jedno od najčešćih na odbrani: pitanja komisije na odbrani.
Formulacije koje se koriste su jednostavne: hipoteza je potvrđena, nije potvrđena, delimično je potvrđena — a posle svake ide rečenica koja kaže na osnovu čega.
Kad naiđeš na izraz „nulta hipoteza”
U literaturi sa statističkom obradom sretaćeš par pojmova koje vredi prepoznati, iako ih u seminarskom radu najčešće nećeš koristiti.
Nulta hipoteza je tvrdnja da razlike ili veze nema — da se dve grupe ne razlikuju, da pojava nema efekta. Alternativna hipoteza je tvrdnja da razlika postoji. Provera se u takvim radovima formalno vodi protiv nulte: gleda se da li podaci daju dovoljno osnova da se ona odbaci.
Zašto je to uopšte tako postavljeno: lakše je pokazati da nešto nije tačno nego dokazati da jeste. Zato se polazi od pretpostavke da razlike nema, pa se traži da je podaci ospore.
Za tvoj rad iz ovoga sledi jedna praktična stvar: kada u tuđem radu pročitaš da „hipoteza nije odbačena”, to ne znači da je dokazano da razlike nema. Znači samo da podaci nisu bili dovoljni da je ospore. Ta razlika se često pogrešno prenese, i prenesena pogrešno menja nalaz.
Kako se pitanje sužava
Prva verzija pitanja je skoro uvek preširoka. Sužava se u tri koraka, i svaki uklanja jedan izvor neodređenosti:
- Ograniči na koga se odnosi. Ne „studenti”, nego studenti određene godine, smera ili ustanove.
- Ograniči period. Ne „danas”, nego godine koje tvoja građa pokriva.
- Ograniči šta se posmatra. Ne „uspeh”, nego jedna merljiva ili opisiva strana uspeha.
Posle tri koraka pitanje deluje skromnije nego na početku — i to je znak da je dobro. Široko pitanje ne daje širok rad; daje rad koji svuda dodirne i nigde ne ulazi.
Kako se to uklapa u ostatak rada
Redosled je uvek isti, i svaki sledeći korak sledi iz prethodnog:
- Tema — široka oblast.
- Cilj rada — šta rad radi, u jednoj rečenici. Postupak je u tekstu rečenica cilja rada.
- Pitanje ili hipoteza — šta se pita ili tvrdi.
- Metodologija — čime se na to odgovara. Pojam je objašnjen u tekstu šta znači kada mentor traži metodologiju.
- Struktura poglavlja — raspored koji vodi do odgovora. Kako se pravi: plan poglavlja.
- Zaključak — odgovor ili ishod provere, bez novog materijala.
Ako u koraku 6 ne možeš da napišeš rečenicu koja direktno odgovara na korak 3, negde između je rad skrenuo. To se najčešće vidi tek na kraju, i najčešće se rešava sužavanjem pitanja, ne dopisivanjem poglavlja.
Pitanje i hipoteza se pišu u uvodu, ne u sredini rada, i navode se doslovno — istim rečima kojima ćeš ih pomenuti u zaključku. Kad se u uvodu kaže jedno a u zaključku drugo, čitalac to primeti; provera doslednosti termina i formulacija opisana je u tekstu doslednost u radu.
Šta ako mentor traži oboje
Nije neuobičajeno: pitanje postavlja okvir, hipoteza zaoštrava jedan njegov deo. U tom slučaju pitanje je šire i stoji prvo, a hipoteza je konkretna tvrdnja koja iz njega sledi.
Pitanje: Kako se studenti odlučuju za temu završnog rada?
Hipoteza: Studenti koji temu biraju iz predmeta koji im je mentor predavao ređe je menjaju u toku izrade.
Obrnuto ne radi — hipoteza koja je šira od pitanja znači da je pitanje pogrešno postavljeno.
Šta ako mentor ne traži ni jedno ni drugo
Kod dela seminarskih radova se ne traži ni pitanje ni hipoteza — traži se samo jasan cilj. To nije propust uputstva nego procena da rad tog obima nema šta da proverava.
U tom slučaju rečenica cilja preuzima ulogu obe: ona kaže šta rad radi i na šta se na kraju vraća. Ako ti se ipak čini da bi rad dobio postavljenim pitanjem, postavi ga — pitanje ne smeta ni tamo gde nije obavezno, a hipoteza bez građe koja je proverava skoro uvek smeta.
Kratka provera pre nego što pošalješ mentoru
- Da li je pitanje odgovorivo tvojom građom, ili traži istraživanje koje nećeš sprovesti?
- Da li hipoteza ima zamislivu suprotnost?
- Da li se iz formulacije vidi na koga se odnosi i u kom periodu?
- Da li je u uvodu i u zaključku napisana istim rečima?
- Da li bi neko drugi, čitajući samo tu jednu rečenicu, znao šta rad radi?
Ostatak liste koja se prolazi pre slanja radne verzije stoji u tekstu lista pre slanja mentoru.