Izvor na jeziku koji ne znaš

Pretraga izbaci rad koji tačno pokriva tvoju temu, a on je na jeziku koji ne poznaješ. Naslov razumeš iz prevoda, apstrakt takođe, i deluje da je to najbolji izvor koji si našao.

Pitanje nije da li smeš da ga otvoriš — smeš, i vredi. Pitanje je šta iz njega smeš da preneseš u rad i kako to napišeš.

Odgovor nije isti za svaku tvrdnju. Broj iz tabele i autorovo tumačenje nose sasvim različit rizik, iako dolaze iz istog teksta i kroz isti prevod.

Kada takav izvor uopšte vredi otvarati

Pre nego što uložiš vreme, proveri tri stvari.

Da li ti je izvor neophodan ili udoban? Ako ista tvrdnja postoji u izvoru na jeziku koji čitaš, uzmi taj. Strani izvor se otvara kad nosi nešto što se drugde ne nalazi — podatak o određenoj zemlji, primarni dokument, rad koji svi u polju citiraju.

Postoji li verzija na jeziku koji znaš? Radovi se često objavljuju dvojezično, a autori isti nalaz nekad izlažu i na engleskom, u drugom izdanju. Vredi potražiti ime autora uz temu.

Šta ti iz njega treba? Ako ti treba jedan broj iz jedne tabele, to je lak posao. Ako ti treba autorova argumentacija kroz pet strana, posao je težak i verovatno ga ne treba preuzimati.

Ako je izvor primarni dokument koji ne postoji u prevodu, nemaš izbora i radi se pažljivo. Zašto se do originala uopšte ide stoji u tekstu o primarnim i sekundarnim izvorima.

Šta se iz teksta može pouzdano pročitati

Nije sve u radu podjednako osetljivo na prevod. Grubo, od najsigurnijeg ka najrizičnijem:

Iz toga sledi praktično pravilo: preuzimaj ono što je proverljivo, izbegavaj ono što je stvar formulacije. Broj ispitanika je isti na svakom jeziku. Razlika između „povezano je sa” i „dovodi do” nije, a menja smisao cele rečenice.

Naročito pazi na negaciju i na uslov. Rečenica koja kaže da veza nije potvrđena osim u jednoj podgrupi lako prođe kroz prevod kao rečenica koja kaže da je veza potvrđena. Zato se nalaz uvek proverava na dva mesta u radu — u apstraktu i u zaključku — i preuzima se samo ako se poklapaju.

Gde mašinski prevod ne nosi tvrdnju

Mašinski prevod je koristan alat i nema razloga da se ne koristi. Ono što se ne sme jeste da jedna rečenica u tvom radu stoji samo na njemu.

Tri mesta su najosetljivija:

• Stručni termin. Isti izraz u opštem jeziku i u struci znači različite stvari, a prevod bira opšte značenje. Gde to najčešće otkaže i kako se termin proverava razloženo je u tekstu o prevodu stručnog teksta.
• Pravni i institucionalni pojmovi. Nazivi ustanova, postupaka i propisa se ne prevode nego se objašnjavaju; doslovan prevod stvara ustanovu koja ne postoji.
• Ograde autora. Reči kojima autor sužava tvrdnju su kratke i prevod ih lako proguta.

Ovaj tekst ne imenuje nijedan alat i ne tvrdi da je bilo koji prevod tačan. Tačnost se ne pretpostavlja nego proverava, i to je jedini odnos prema prevodu koji je u akademskom radu održiv.

Provera kod nekoga ko jezik zna

Za jednu do dve ključne rečenice, ovo je najkraći put i skoro uvek je izvodljiv.

Traži se malo: da neko ko jezik govori pročita tačno određenu rečenicu i kaže da li tvoja formulacija odgovara. Pitanje se postavlja konkretno — „ova rečenica u zaključku: da li kaže da je veza utvrđena ili da nije utvrđena?” — i odgovor traje minut.

Gde se takva osoba nalazi: kolega sa studija koji je jezik učio, lektor sa katedre za taj jezik, bibliotekar, mentor ako se oblašću bavi. Za jezike koji se uče u školi to je pitanje jedne poruke.

Ono što se proverava nije ceo rad. Proveravaju se rečenice koje u tvom tekstu nose tvrdnju — obično ih je jedna ili dve po izvoru. Sve ostalo iz rada koristiš kao opis, ne kao dokaz.

Kako se takav izvor navodi

Izvor se navodi u originalu. Naslov se ne prevodi u spisku literature nego se prenosi onako kako stoji na radu; ako stil koji koristiš predviđa prevod naslova, on ide dodatno, u zagradi ili uglastim zagradama, a ne umesto originala.

Isto važi za ime autora i naziv časopisa: prenose se u izvornom obliku, jer po njima čitalac izvor pronalazi.

Ako u telu rada navodiš doslovan citat iz takvog izvora, imaš dve mogućnosti: original uz sopstveni prevod, ili samo sopstveni prevod uz napomenu da je tvoj. Koja se traži i u kom obliku, zavisi od stila i uputstva predmeta; logika iza tih pravila i način na koji se sopstveni prevod označava razloženi su u tekstu o citiranju prevoda.

Ono što se nikad ne radi jeste navođenje prevoda kao da je original. Ako si tekst čitao kroz prevod, izvor je i dalje original i tako se navodi — a činjenica da si se oslonio na prevod pripada tekstu rada, ne spisku literature.

Rečenica kojom se ograničenje priznaje

Ograničenje ide u odeljak o metodu ili u napomenu uz pregled literature, u jednoj rečenici.

Primer oblika koji prolazi: „Deo korišćene literature objavljen je na jezicima koje autor ne poznaje; ti izvori su korišćeni preko prevoda, a iz njih su preuzimani podaci i nalazi navedeni u apstraktu i zaključku, ne nijanse tumačenja.”

Ta rečenica ne slabi rad. Ona pokazuje da znaš gde ti je granica i da si je svesno postavio — što je tačno ono što se od autora očekuje. Rad koji strani izvor koristi bez ijedne reči o tome ostavlja utisak da granice nije ni bilo.

Ista logika važi i za procenu samog izvora. Da li je rad pouzdan ne zavisi od jezika, nego od istih pitanja kao svaki drugi — ko ga je napisao, gde je objavljen, na čemu je rađen. Ta lista stoji u tekstu o proceni pouzdanosti izvora.

Kad je bolje odustati

Postoje slučajevi u kojima se strani izvor ostavlja, i to je uredna odluka.

Kad je tvrdnja koja ti treba stvar tumačenja. Ako iz rada preuzimaš autorov stav, a ne podatak, prevod nije dovoljna osnova.

Kad se nalaz ne ponavlja nigde drugde. Usamljena tvrdnja iz teksta koji ne možeš da pročitaš je najslabija moguća osnova za deo rada.

Kad ti treba više od nekoliko rečenica. Rad koji bi u tvom tekstu nosio celo poglavlje mora da se čita, ne da se prelistava kroz prevod.

U sva tri slučaja isto rešenje: potraži da li neki rad na jeziku koji čitaš taj izvor citira, pa preuzmi tvrdnju preko njega i tako je i navedi. To je pošteno, proverljivo i vidi se da si znao šta radiš.