Kako izbeći ponavljanje istih reči i misli

Kad mentor napiše „previše se ponavljate”, skoro uvek misli na jedno od dva, a to dvoje se leči različito.

Ponavljanje reči je površinski problem: ista reč se javlja tri puta u dve rečenice, pa tekst zvuči trapavo. Rešava se prepravkom rečenice — najčešće tako što se reč izbaci, ne tako što se zameni sinonimom.

Ponavljanje misli je strukturni problem: ista tvrdnja stoji u uvodu, pa u drugom poglavlju, pa u zaključku, sa neznatno drugačijim rečima. To se ne leči stilom nego premeštanjem i brisanjem — tvrdnja dobija jedno mesto, a ostala mesta se na nju pozivaju.

Ako počneš od sinonima, popravićeš samo prvi problem, a drugi ćeš zamaskirati. Rad koji istu misao iznosi pet puta, svaki put drugim rečima, deluje gore nego rad koji je iznosi pet puta istim rečima, jer se sad ni ne primeti da je ista.

Zašto sinonimi nisu rešenje

U književnom tekstu je smenjivanje reči vrlina. U stručnom tekstu je rizik, i to iz tri razloga.

Termin se ne menja. Ako si u radu odredio da koristiš termin „zaposleni”, ne smeš ga u sledećem pasusu zameniti sa „radnik”, „kadar” ili „ljudski resurs” da bi izbegao ponavljanje. Čitalac ne zna da li si prešao na drugi pojam ili si samo tražio sinonim. U tekstu koji nešto meri to je ozbiljna greška: „zaposleni” i „radno angažovana lica” nisu ista grupa. Zato se pojam prvo odredi, pa se dosledno koristi — o tome kako se to radi, u tekstu o definisanju pojmova.

Sinonimi u srpskom retko pokrivaju isto značenje. „Uticaj”, „efekat”, „posledica” i „dejstvo” se u svakodnevnom govoru mešaju, ali u rečenici koja tvrdi nešto o uzročnoj vezi nisu zamenjivi.

Sinonim ne rešava razlog ponavljanja. Reč se ponavlja zato što rečenica ima lošu konstrukciju — najčešće zato što se isti subjekat ponavlja u svakoj rečenici pasusa.

Prava rešenja za ponovljenu reč su druga:

Zapazi da nijedan red ne uvodi novu reč. Ponavljanje se rešava tako što se reč ukloni, a ne zameni.

Izuzetak: reči koje nisu termini — glagoli tipa „pokazuje”, „navodi”, „ističe”, „tvrdi”, „nalazi”, i veznici — smeju i treba da se smenjuju. Pet pasusa zaredom koji počinju sa „Takođe” je stvarno stilska slabost.

Ponavljanje misli: kako se prepoznaje

Ovo je teže uočiti jer se ne vidi u jednoj rečenici. Najbolji način je da rad pročitaš po naslovima, bez teksta, pa zatim samo prve i poslednje rečenice svakog pasusa. Ako se ista tvrdnja pojavi dvaput, videćeš je odmah.

Drugi način je mapa tvrdnji: otvori prazan dokument i za svako poglavlje u jednoj rečenici zapiši šta ono tvrdi. Kad se dve rečenice na spisku svedu na isto, imaš ponavljanje — i, gotovo uvek, poglavlje koje se može spojiti sa drugim.

Tri mesta gde se ponavljanje najčešće krije:

• Uvod poglavlja koji prepričava šta sledi, a onda sledi. Kratka najava od jedne rečenice je korisna; pasus koji unapred iznese ceo zaključak poglavlja je ponavljanje.
• Prelaz između dva teorijska poglavlja gde se prethodno poglavlje ponovo sažima. Veza između delova se pravi jednom rečenicom, ne rekapitulacijom — obrasci su u tekstu o vezama između pasusa.
• Zaključak koji prepričava rad umesto da zaključi. Ovo je najčešći slučaj. Zaključak sme da podseti na nalaz, ali mora da kaže šta iz njega sledi; ako ne kaže ništa novo, ceo je ponavljanje.

Kako se struktura popravlja

Pravilo je jednostavno i neugodno: jedna tvrdnja, jedno mesto. Kad istu stvar nađeš na dva mesta, odluči gde pripada, ostavi je tamo u punom obliku, a drugo mesto skrati na pozivanje.

Postupak:

1. Odredi gde tvrdnja pripada. Tamo gde je prvi put potrebna za razumevanje onoga što sledi, a ne tamo gde ti je bilo zgodno da je napišeš.
2. Na drugom mestu je zameni pozivanjem. „Kako je pokazano u odeljku 2.3, kriterijum veličine se uzima po broju zaposlenih.” Jedna rečenica umesto pasusa.
3. Proveri da pozivanje ima smisla. Ako se poziv javlja pre mesta na koje upućuje, redosled poglavlja je pogrešan, a ne tekst.
4. Izbriši ono što je ostalo višak. Ako se posle brisanja pasusa ništa nije izgubilo, pasus nije ni bio potreban.

Rad koji na ovaj način prođe kroz reviziju obično izgubi deset do petnaest odsto obima, i to je dobra vest kad je rad predugačak. Šta se briše prvo i kako se proveri da argument nije oštećen — u tekstu kako skratiti rad.

Kad se ista tvrdnja pojavljuje zato što se rad vrti u krug i nema šta novo da kaže, problem nije ni stil ni struktura nego sadržaj. Tada pomaže suprotan potez — dodavanje pravog materijala umesto preraspoređivanja postojećeg, o čemu ovde.

Ponavljanja koja su dozvoljena

Nije svako ponavljanje greška. Četiri su očekivana i rad bez njih deluje isprekidano:

• Najava i podsećanje. Kratka rečenica na početku poglavlja o tome šta sledi i kratka na kraju o tome šta je pokazano. Jedna rečenica, ne pasus.
• Ponavljanje termina. Kao što je gore rečeno — termin se ponavlja koliko treba. Bolje je pet puta „transakcioni troškovi” nego jednom „troškovi transakcija” i jednom „operativni troškovi”.
• Uvod i zaključak koji se dodiruju. Uvod postavlja pitanje, zaključak daje odgovor. Pitanje se u zaključku sme ponoviti, jer čitalac tada treba da prepozna da je na njega odgovoreno.
• Ključna reč u naslovu poglavlja i u prvoj rečenici poglavlja. Ovo nije ponavljanje nego orijentacija.

Ponavljanje koje dolazi iz loše podele poglavlja

Kad se ista misao vraća uporno, uprkos svakoj prepravci, uzrok obično nije u tekstu nego u tome kako je rad podeljen. Dva obrasca su tipična.

Poglavlja podeljena po izvorima, a ne po pitanjima. Ako jedno poglavlje prepričava jednog autora, drugo drugog, a treće trećeg, ponavljanje je neizbežno — svi oni pišu o istoj stvari. Rešenje je da se podela napravi po temama, pa da se u svakoj temi porede stavovi. Rad tada postaje kraći i istovremeno sadržajniji.

Teorijski i analitički deo koji se ne dodiruju. Teorija objasni pojam, analiza ga objasni ponovo, jer je pisana odvojeno i kasnije. Provera je brza: ako u analitičkom delu postoji pasus koji objašnjava, a ne analizira, on pripada teorijskom delu ili nigde.

Kad se rad po ovim linijama preseče, mnoga pojedinačna ponavljanja nestanu sama, bez ijedne prepravljene rečenice.

Brza provera pred predaju

Tri postupka koji za pola sata nađu većinu ponavljanja:

1. Pretraga termina. Izaberi tri-četiri centralna pojma rada i pretraži svaki. Gledaj mesta gde se gomilaju — tu se najčešće krije i ponovljena tvrdnja.
2. Čitanje naglas. Ponovljena reč se čuje pre nego što se vidi. Ovo je i najbrži način da se nađu rečenice sa lošom konstrukcijom.
3. Čitanje samo prvih rečenica. Ako niz prvih rečenica pasusa zvuči kao spisak koji napreduje, struktura je dobra; ako zvuči kao pet varijanti iste misli, imaš posao. Građa pojedinačnog pasusa objašnjena je u tekstu kako se piše pasus, a kako se tvrdnja povezuje sa dokazom — u tekstu o argumentaciji.

Alati za proveru pravopisa umeju da označe ponovljenu reč u istoj rečenici, ali ponovljenu misao ne vide. Za to još uvek nema prečice osim čitanja rada u celini, po mogućstvu dan pošto je napisan, kad ti rečenice više nisu u glavi pa ih čitaš kao tuđe.