Koliko dugačak treba da bude rad

Tačan broj strana može da ti kaže samo uputstvo tvog predmeta, škole ili fakulteta, a ako ga nema — mentor. Svaki broj koji nađeš drugde je tuđi zahtev prepisan iz tuđeg uputstva, i nema razloga da važi za tebe. Pre nego što bilo šta planiraš, potraži uputstvo tim redom: stranica predmeta, pravilnik o završnim radovima na sajtu ustanove, uzorni rad iz prethodne generacije, pa pitanje mentoru.

Kad uputstvo postoji, ono je obavezujuće i tu je priča gotova. Kad ne postoji — a to je češće nego što se očekuje — obim se ne pogađa nego izvodi iz cilja: koliko celina treba da bi se odgovorilo na pitanje koje si postavio, i koliko svaka od njih realno zahteva. Ako iz cilja sledi pet poglavlja, a svako traži tri do četiri strane da bi imalo tvrdnju, dokaz i tumačenje, rad je oko dvadeset strana — i taj broj nije izmišljen nego izračunat.

Odatle i najkorisnije pravilo u ovom tekstu: broj strana je posledica posla, a ne zadatak. Rad se ne piše da bi dostigao broj; rad odgovara na pitanje, a broj ispadne.

Šta se u obim broji, a šta ne

Ovo je razlog zašto se dva rada „od dvadeset strana” mogu razlikovati za polovinu sadržaja.

Kad uputstvo kaže samo „20 strana”, a ne kaže čega, pitaj. Razlika između dvadeset strana ukupno i dvadeset strana teksta je kod kraćih radova cela jedna celina.

Postoji i drugi način merenja koji sve ovo zaobilazi: broj reči. Strana zavisi od fonta, proreda i margina, a reč ne zavisi ni od čega. Ako ti uputstvo daje raspon u stranama, prevedi ga u reči na svom formatu — jednom izmeriš koliko reči staje na tvoju stranu, i dalje planiraš u rečima. Podešavanja koja određuju koliko na stranu staje opisana su u tekstu kako formatirati akademski rad.

Zašto broj strana nije cilj

Tri stvari koje se dešavaju kad se rad piše prema broju:

• Punjenje. Duži uvod, prepričana istorija oblasti, tri definicije istog pojma. Mentor to prepoznaje odmah jer se tekst na tim mestima usporava a ne pomera.
• Formatiranje umesto pisanja. Veći prored, širi razmak, slika preko pola strane. Ovo se vidi iz prvog pogleda na dokument i ostavlja lošiji utisak nego kraći rad.
• Ostatak na kraju. Kad se broj dostigne pre nego što je argument zatvoren, zaključak se piše na brzinu, a to je deo koji se pamti.

Obrnut slučaj je jednako čest: rad koji je prirodno završen na petnaest strana, a traži se dvadeset pet. Tada problem skoro nikad nije u pisanju nego u preuskom cilju — nema se šta reći jer je pitanje premalo. Rešenje je dodavanje celine, ne dodavanje rečenica. Konkretni zahvati su u tekstu kako proširiti prekratak rad; suprotan slučaj pokriva kako skratiti rad.

Kako se obim podeli po poglavljima

Ovo je jedini korak koji obim pretvara u nešto upotrebljivo. Pre pisanja upiši pored svakog poglavlja broj strana koji mu nameravaš dati, i saberi.

Raspodela koja se u praksi drži kod radova bez sopstvenog istraživanja:

• uvod — oko desetine
• teorijski deo — oko trećine
• analitički deo, gde je tvoj doprinos — najveći deo
• zaključak — oko desetine

Kad rad ima istraživanje, teorijski deo se steže, a rezultati i diskusija uzimaju polovinu.

Provera koja hvata najveći broj loše postavljenih radova: ako teorijski deo prelazi polovinu rada, cilj je preširok ili analitički deo nije osmišljen. Kako se poglavlja rasporede i koliko se čemu daje, razloženo je u tekstu plan poglavlja, a šta u kom delu pripada u tekstu uvod, razrada, zaključak.

Obim po nivoima, i zašto se ne prepisuje

Raspone koje ćeš sresti nemaju snagu pravila, ali objašnjavaju zašto se zahtevi razlikuju. Seminarski rad je najkraći jer pokazuje razumevanje gradiva; maturski je duži jer se od njega traži i forma i samostalna obrada; diplomski je najduži jer se traži tvoj zaključak izveden iz sopstvenog rada. Razlika nije u broju strana nego u tome šta se od rada očekuje, a broj strana iz toga sledi. Detaljno poređenje očekivanja po nivoima: zahtevnost rada kroz školovanje i seminarski, maturski, diplomski — razlike.

Praktična posledica: nemoj obim seminarskog izvoditi iz tuđeg diplomskog, ni obrnuto. Iz tuđeg rada uzmi strukturu i nivo detalja, a broj strana uzmi iz svog uputstva.

Koliko strana ima tvoja strana

Dva rada sa istim brojem strana mogu imati jednu i po puta različit obim teksta, jer strana nije mera nego rezultat podešavanja. Na razliku utiču prored, veličina i vrsta fonta, margine, poravnanje i to da li su naslovi razmaknuti od teksta.

Zato se pre planiranja radi jedna provera koja traje minut: podesi dokument tačno onako kako uputstvo traži, napiši ili zalepi jednu punu stranu teksta i prebroj reči na njoj. Taj broj je tvoja mera za ceo rad. Ako traženih dvadeset strana kod tebe znači određen broj reči, dalje planiraš u rečima — a one se ne menjaju kad neko otvori dokument u drugom programu.

Ista provera sprečava i najneprijatniji ishod: rad koji je u tvom dokumentu tačno u rasponu, a posle izvoza u PDF ili posle otvaranja na tuđem računaru ima dve strane više ili manje. Šta se pri izvozu pomera i kako se to sprečava, stoji u tekstu izvoz u PDF.

Kad rad ne staje u raspon

Redosled poteza je isti u oba smera, i ide od najkrupnijeg ka najsitnijem.

Predugačak:

1. Ima li poglavlje koje ne služi cilju? Izbaci celo, ne skraćuj ga.
2. Ima li građe koja može u prilog? Tabele sirovih podataka, upitnici, duži izvodi.
3. Ima li ponovljene misli na dva mesta? To se rešava brisanjem, ne prepravkom.
4. Tek onda rečenica po rečenica.

Prekratak:

1. Postoji li aspekt cilja koji nije obrađen? Dodaj celinu.
2. Ima li tvrdnji bez primera ili bez tumačenja? Tu se dodaje sadržaj, ne vata.
3. Ima li suprotnog stava u literaturi koji nisi pomenuo? Rad sa protivargumentom je i duži i bolji.
4. Tek onda proširivanje objašnjenja.

Ono što se ne radi ni u jednom smeru: menjanje proreda, margina i veličine fonta izvan zadatih vrednosti, brisanje spiska literature da bi se stalo u obim, i ubacivanje slika radi zauzimanja prostora.

Šta se pita mentora

Ako uputstvo ne odgovara na nešto od ovoga, jedna poruka rešava sve odjednom:

• Koliko strana ili reči se očekuje, i da li se u to broje spisak literature i prilozi?
• Da li je dat raspon obavezujući ili orijentacioni?
• Postoji li propisan prored i font, jer o tome zavisi koliko na stranu staje?
• Ako rad ispadne duži ili kraći od raspona, je li to prepreka za predaju?

Poslednje pitanje deluje suvišno, a najčešće menja plan: na mnogim predmetima raspon je orijentacija, dok je na nekima uslov. Ako ti je mentor jednom usmeno rekao broj, a u uputstvu piše drugi, pitaj ponovo i traži odgovor u pisanom obliku — to je jedina verzija koju kasnije možeš da pokažeš. Kako se takva pitanja postavljaju da dobiju odgovor, stoji u tekstu kako pratiti smernice profesora.

Na kraju, jedan test koji vredi više od svakog broja: kad rad pročitaš od početka do kraja i nijedan odeljak ne možeš da izbaciš a da odgovor na tvoje pitanje ostane potpun — rad je taman dugačak, bez obzira na to koliko strana ima.