Konceptualni okvir rada
Šta je konceptualni okvir, kako se od pojmova i veza među njima crta mapa koja drži rad na okupu, gde stoji u tekstu i kada rad bez njega prolazi.
Kratak odgovor
Konceptualni okvir je spisak pojmova kojima rad barata i veza koje pretpostavljaš među njima. Crta se kao mapa — pojmovi u kućicama, veze kao strelice sa imenom — i služi da svako poglavlje ima mesto u istoj celini.
Mentor traži „konceptualni okvir”, a ti dobiješ utisak da je reč o još jednom odeljku koji treba napisati. Nije. Okvir je nešto što se prvo nacrta, pa tek onda opiše rečenicama.
Sadržaj mu je kratak: pojmovi kojima tvoj rad barata i veze koje među njima pretpostavljaš. Ništa više. Ako rad ispituje da li način ocenjivanja utiče na motivaciju učenika, okvir ima najmanje dva pojma — način ocenjivanja i motivaciju — i jednu strelicu između njih. Sve ostalo se gradi na tome.
Korist nije teorijska. Kad se okvir nacrta, odmah se vidi koji deo rada nema gde da stane, koji pojam se nigde ne koristi i gde se između dve tvrdnje preskače korak.
Šta okvir jeste, a šta nije
Okvir nije pregled literature. Pregled prikazuje ko je šta napisao; okvir govori šta ti uzimaš kao pojmove i kako ih vezuješ. Iz istog pregleda dva studenta mogu izvući dva sasvim različita okvira.
Okvir nije ni spisak definicija. Definicija kaže šta jedan pojam znači, okvir kaže kako taj pojam stoji prema ostalima. Kako se pojedinačan pojam određuje stoji u tekstu o definisanju pojmova; okvir počinje tamo gde se definicija završava.
Okvir nije hipoteza. Hipoteza je jedna tvrdnja koju proveravaš, okvir je teren na kom ta tvrdnja stoji. Razlika između hipoteze i istraživačkog pitanja razložena je u posebnom tekstu i vredi je pročitati pre nego što okvir crtaš, jer od nje zavisi koliko strelica uopšte treba.
Ono što okvir jeste: odluka. Odlučuješ koje pojmove uzimaš, koje izostavljaš i šta pretpostavljaš da na šta utiče. Ta odluka se brani na odbrani, a ne dokazuje u radu.
Odakle dolaze pojmovi
Pojmovi ne nastaju iz glave. Dolaze sa tri strane, i korisno je znati sa koje.
Prvi izvor je literatura. Radovi koji se bave tvojom temom već koriste određene pojmove i već ih vezuju. Kad tri rada nezavisno govore o istom paru pojmova, to je znak da ta veza u polju postoji i da tvoj okvir treba da je sadrži.
Drugi izvor je sama tema. Rečenica kojom si temu formulisao skoro uvek sadrži dva do četiri pojma. Podvuci imenice u njoj — dobio si prvi nacrt.
Treći izvor je materijal koji ćeš analizirati. Ako radiš sa anketom, pojmovi su ono što pitanja mere. Ako radiš sa dokumentima, pojmovi su ono što u njima tražiš.
Kad se sve troje sabere, dobije se predugačak spisak. To je normalno stanje na početku. Skraćuje se jednim pitanjem po pojmu: da li se bez njega može ispričati ono što rad tvrdi? Ako može, pojam izlazi iz okvira i ostaje najviše kao usputna napomena u tekstu.
Koliko pojmova na kraju ostane zavisi od dužine rada, ali je raspon uzak. Kratak rad se brani sa dva do tri pojma i jednom ili dve veze; duži podnosi pet do šest. Preko toga se crtež pretvara u mrežu koju ni ti ne umeš da ispričaš rečenicama, a to je prvi znak da je nešto od toga trebalo da ostane izvan okvira.
Kako se okvir crta
Uzmi prazan list ili prazan dokument i radi ovim redom.
- Upiši pojmove u kućice. Jedan pojam, jedna kućica, imenica ili imenička sintagma. Ne rečenice.
- Povuci strelice tamo gde pretpostavljaš vezu. Strelica ima smer: od onoga što deluje ka onome na šta se deluje.
- Imenuj svaku strelicu. Jedan glagol ili kratka fraza — „povećava”, „ograničava”, „prethodi”, „objašnjava”. Strelica bez imena je rupa.
- Uokviri ono što je izvan tvog rada. Pojmovi koji na temu utiču, a ti ih ne ispituješ, crtaju se isprekidano ili sivo. To je granica rada i najkorisniji deo crteža.
- Pogledaj šta je ostalo bez ijedne strelice. Takav pojam ili ide napolje ili si propustio vezu.
Crtež ostaje radni dokument. U rad ide ili njegova čista verzija kao šema, sa naslovom i brojem kao svaki drugi prikaz, ili dva do tri pasusa koji ga opisuju rečenicama.
Veze nose više posla nego pojmovi
Studenti obično dobro nabroje pojmove, a onda ih ostave da stoje jedan pored drugog. Ceo teret okvira je u strelicama.
Korisno je razlikovati nekoliko vrsta veza, jer se ne brane istim materijalom:
| Vrsta veze | Šta tvrdi | Šta je potrebno da bi stajala |
|---|---|---|
| Uticaj | jedno menja drugo | nalaz iz literature ili sopstveni podatak |
| Uslov | jedno važi samo kad drugo postoji | jasno određena granica |
| Deo celine | jedno je sastavni deo drugog | definicija koja to pokriva |
| Redosled | jedno prethodi drugom | vremenski ili logički niz |
Najčešća greška je da se veza tipa „deo celine” napiše kao uticaj. Ako je motivacija po tvojoj definiciji deo uspeha, onda ne možeš tvrditi da motivacija utiče na uspeh — to bi značilo da nešto utiče na sebe. Takva petlja se u crtežu vidi za tri sekunde, a u tekstu se provuče kroz ceo rad.
Gde okvir stoji u radu
Najčešće na kraju teorijskog dela, kao poslednji odeljak pre metodologije. Tu ima smisla: pregled literature je pokazao šta se zna, okvir kaže šta od toga uzimaš, a metodologija onda opisuje kako to ispituješ.
Kraći radovi ga ne izdvajaju u poseban odeljak nego ga kažu u nekoliko rečenica na kraju uvoda. I to je uredno, pod uslovom da se te rečenice zaista odnose na pojmove i veze, a ne na temu uopšte.
Ono što se ne radi jeste okvir postavljen na početku, pre nego što je iko upoznat sa pojmovima. Čitalac tada gleda šemu čiji mu nijedan element još ništa ne znači.
Gde tačno taj odeljak upada u redosled poglavlja lakše se vidi kad se napravi plan poglavlja — okvir je obično poslednji red teorijskog bloka.
Šta se posle crteža menja u ostatku rada
Ovo je deo zbog kog se okvir isplati.
Poglavlja dobijaju proveru. Svako poglavlje teorijskog dela treba da pokriva bar jedan pojam ili jednu vezu iz okvira. Poglavlje koje ne pokriva nijedno je materijal koji si skupio, a koji radu ne treba.
Cilj rada se izoštri. Rečenica cilja se gotovo uvek može pročitati sa crteža: ispituje se tačno jedna strelica ili tačno jedan pojam. Kako se ta rečenica formuliše stoji u tekstu o rečenici cilja.
Zaključak dobija oblik. U zaključku se vraćaš na iste strelice i kažeš koja se potvrdila, koja nije i koju materijal nije mogao da proveri.
Odbrana postaje lakša. Pitanje „zašto baš ovi pojmovi” je jedno od najčešćih, a odgovor je gotov ako si granicu okvira crtao svesno.
Kad okvir ne treba
Ne treba svakom radu. Kratak pregledni rad koji opisuje jednu pojavu i ne tvrdi ništa o odnosima nema šta da uokviri — tamo je spisak definisanih pojmova dovoljan.
Ne treba ni radu u kom je okvir već preuzet. Ako ceo rad radiš unutar jednog poznatog modela iz literature, tvoj posao je da taj model prikažeš, pripišeš ga autoru i kažeš šta od njega uzimaš, a ne da crtaš svoj.
Znak da okvir ipak treba je jednostavan: ako u temi postoji reč „uticaj”, „odnos”, „veza”, „razlika” ili „uloga”, rad tvrdi nešto o odnosu pojmova. Tada se taj odnos ili nacrta, ili ostane nedorečen kroz ceo tekst.
Vredi znati i da okvir nije nepromenljiv. Prvi crtež nastaje pre nego što si pročitao većinu literature i skoro uvek se posle menja — neki pojam se izbaci, neka strelica promeni smer, granica se pomeri. To nije znak da je prvi bio pogrešan nego da je radio ono zbog čega si ga i crtao. Poslednja verzija je ona koja stoji u predatom radu, a nacrti se čuvaju, jer se iz razlike među njima najlakše piše rečenica o tome kako se tvoje razumevanje teme menjalo.