Kad nema podataka za Srbiju

Tema je domaća, a svi upotrebljivi radovi su strani. Uzorak je iz druge zemlje, propisi su drugi, obrazovni sistem je drugi, a ti u zaključku treba da kažeš nešto o Srbiji.

To nije znak da je tema loše izabrana. Za veliki broj tema domaćeg istraživanja jednostavno nema, ili ga ima jedno, staro deset godina. Rad koji to prizna i uredno obrazloži prolazi bolje od rada koji strani nalaz prepiše kao da se odnosi na ovdašnje prilike.

Ovaj tekst opisuje postupak: gde se traži pre nego što se odustane, kako se prepoznaje da je podatak zvaničan i kako se praznina napiše tako da bude prednost teksta, a ne njegova rupa.

Prvo proveri da li podatka stvarno nema

Najčešći razlog što se domaći podatak ne nađe nije to što ne postoji, nego to što se traži pogrešnim rečima.

Tri stvari vredi probati pre nego što zaključiš da materijala nema:

• Stručni naziv umesto svakodnevnog. Ono što ti zoveš „napuštanje škole” u dokumentima može stajati kao „osipanje”, a u statistici kao sasvim treći termin. Isplati se prvo naći kojim se imenom pojava zvanično zove.
• Pretraga na engleskom sa imenom zemlje. Deo domaćih istraživanja je objavljen na engleskom i na srpski upit se uopšte ne pojavi.
• Regionalni obuhvat. Istraživanja koja pokrivaju više zemalja u okruženju često imaju Srbiju kao jedan od slučajeva, a to se iz naslova ne vidi.

Ako posle toga rezultata i dalje nema, provera je gotova. Kako se ona uopšte sprovodi i koliko traje razloženo je u tekstu o tome da li tema ima dovoljno izvora.

Gde se domaći podaci traže

Domaći materijal retko stoji u časopisima. Stoji u dokumentima, i ti dokumenti se traže po vrsti, ne po imenu ustanove.

• Zvanična statistika. Redovne publikacije, godišnjaci i baze koje državni organi objavljuju po zakonskoj obavezi.
• Godišnji i periodični izveštaji ustanova. Škole, fakulteti, javna preduzeća, regulatorna tela, komore i udruženja objavljuju izveštaje o svom radu.
• Registri i evidencije. Podaci koji nastaju usput, kao posledica nekog postupka — upisi, izdate dozvole, prijavljeni slučajevi.
• Strateški dokumenti i njihovi izveštaji o sprovođenju. Uz strategiju skoro uvek ide dokument koji meri dokle se stiglo, i on nosi brojeve.
• Repozitorijumi ustanova. Doktorske teze i master radovi često sadrže jedino postojeće domaće istraživanje o nekoj temi.

Sve nabrojano spada u sivu literaturu, sa svim što iz toga sledi — nije prošlo recenziju i procenjuje se drugačije nego članak. Kada takav materijal sme u rad i kako se vrednuje stoji u tekstu o sivoj literaturi.

Ovde nijedna ustanova nije imenovana namerno. Šta koja objavljuje i u kom obliku menja se iz godine u godinu, a tvrdnja da neko ima određene podatke mora da se proveri na licu mesta, ne da se preuzme iz tuđeg teksta.

Kako se prepoznaje da je podatak zvaničan

Broj koji si našao na portalu ili u nečijoj prezentaciji nije izvor. On je pokazivač ka izvoru.

Podatak se smatra upotrebljivim kad se za njega zna četvoro:

1. Ko ga je prikupio — ustanova ili istraživač, imenovan.
2. Na šta se odnosi — koja godina, koja teritorija, koja populacija.
3. Kako je nastao — popis, registar, anketa, procena.
4. Gde je objavljen — dokument koji možeš otvoriti i navesti.

Ako neka od te četiri stavke nedostaje, podatak se ne unosi u rad. Najopasniji slučaj je broj koji kruži kroz više tekstova bez originala — svaki ga prepisuje od prethodnog, i na kraju se ne zna ni godina ni metod. U takvom slučaju se ide unazad, do dokumenta u kom je podatak prvi put objavljen. Kako se ustanova navodi kao autor tog dokumenta stoji u tekstu o organizaciji kao autoru.

Kako se strani nalaz prenosi na domaći kontekst

Ovo je ključni potez celog rada i radi se u tri koraka.

Prvo, opiši nalaz sa njegovim kontekstom. Ne „istraživanja pokazuju da je X”, nego „istraživanje sprovedeno na uzorku srednjoškolaca u jednoj zemlji zapadne Evrope pokazalo je da je X”. Kontekst se ne skraćuje, on je pola informacije.

Drugo, imenuj razlike koje su bitne. Ne sve razlike — samo one koje mogu da promene nalaz. Za obrazovanje je to obično ustrojstvo sistema i način ocenjivanja, za privredu veličina tržišta i propisi, za zdravstvo organizacija usluge.

Treće, reci šta iz toga sledi za tvoj rad. Tri su moguća ishoda i svaki je legitiman: nalaz se pretpostavlja kao verovatno uporediv i to se obrazlaže; nalaz se uzima samo kao okvir za razumevanje, bez tvrdnje o veličini pojave kod nas; ili se izričito kaže da se ne može preneti.

Ono što se ne radi jeste prenošenje brojke. Procenat dobijen na stranom uzorku nije procenat za Srbiju ni kad je razlika mala, i nijedna rečenica u radu ne sme da ga tako predstavi.

Rečenica kojom se praznina prizna

Praznina se piše kao nalaz, ne kao izvinjenje. Razlika je u tome što nalaz ima obim.

Slabo: „O ovoj temi nema podataka za Srbiju.”

Bolje: „Pretragom domaćih časopisa i repozitorijuma ustanova, uz upite na srpskom i engleskom, nije pronađeno istraživanje koje se ovom pojavom bavi na domaćem uzorku. Dostupni su podaci o broju slučajeva iz zvanične statistike, ali ne i istraživanje njihovih uzroka.”

Druga verzija kaže šta si tražio, gde, i šta jeste našao. Time praznina prestaje da bude tvoja propust i postaje opis stanja u polju — a to je tvrdnja koju rad sme da iznese.

Ista rečenica ima i produžetak koji se isplati: praznina je preporuka za dalja istraživanja. Zaključak koji kaže „domaće istraživanje ovog odnosa nije sprovedeno i bilo bi korisno” je uredan doprinos kratkog rada.

Šta se radi kad ni približnog podatka nema

Postoji i slučaj u kom ni strani nalaz ne pokriva ono što ti treba. Tada se rad pomera, a ne izmišlja.

Najčešće se pomeranje svodi na jedno od tri: sužava se na deo teme za koji materijal postoji; menja se pitanje iz „koliko” u „kako” i radi se sa dokumentima umesto sa brojevima; ili se prikuplja sopstveni mali materijal — anketa u jednoj školi, nekoliko razgovora, analiza skupa objava.

Sopstveni materijal ne postaje reprezentativan zato što je domaći. On se u radu uvek predstavlja kao ono što jeste: ograničen uvid, sa opisanim uzorkom i izričito navedenom granicom dokle nalaz važi.

Kako se sve to procenjuje pre nego što se odluka donese stoji u tekstu o proceni pouzdanosti izvora.

Šta se pita na odbrani

Očekuj tačno jedno pitanje: „Da li ovo važi kod nas?”

Odgovor koji prolazi ima tri dela — šta je nalaz, iz kog je konteksta i zašto pretpostavljaš da jeste ili nije prenosiv. Ako si u radu praznine napisao otvoreno, taj odgovor je već napisan i samo ga ponoviš.

Odgovor koji ne prolazi je onaj u kom se strani procenat iznese kao domaći. To komisija hvata brzo, i primedba se ne odnosi na literaturu nego na tačnost — a ta primedba je teža.

Drugo pitanje koje se skoro uvek pojavi glasi: „Gde ste sve tražili?” Zato se isplati da tokom rada vodiš kratku belešku o pretrazi — koje si upite koristio, na kom jeziku, u kojim izvorima i kad. Nekoliko redova je dovoljno, a odgovor onda ne zvuči kao opravdanje nego kao opis postupka. Ista beleška ti posle služi i za rečenicu u metodološkom delu, jer je pretraga literature deo postupka kao i svaki drugi.