Pisanje rada u grupi
Zašto podela po poglavljima daje rad koji se raspada na tri teksta, šta se dogovara pre pisanja i ko na kraju spaja i ujednačava sve.
Kratak odgovor
Podela po poglavljima daje tri teksta u jednim koricama. Ono što drži grupni rad je zajednički dogovor pre pisanja — cilj, struktura, stil citiranja i rečnik — i jedna osoba koja na kraju prolazi kroz ceo tekst i ujednačava ga.
Grupni rad se skoro uvek deli isto: ti uzmeš drugo poglavlje, on treće, ona četvrto. Podela je brza, svako zna šta radi i niko se nikom ne meša u posao.
Rezultat je poznat. Tri dela koja su svako za sebe u redu, a zajedno se ne drže: isti pojam ima tri imena, poziv na izvor izgleda drugačije na svakih deset strana, zaključak ponavlja ono što je već rečeno u drugom poglavlju, a ton se menja sa svakim novim naslovom.
Nije problem u tome što je posao podeljen. Problem je u tome što je podeljen pre nego što je dogovoreno ono što ne sme da se deli.
Zašto podela po poglavljima ne radi sama
Poglavlje nije samostalna celina. Ono se naslanja na ono pre sebe i priprema ono posle sebe, a te veze niko ne piše ako svako gleda samo svoj deo.
Tri stvari se tu redovno gube.
Zajednička nit. Rad ima jedno pitanje na koje odgovara. Kad svako piše svoj deo, svaki deo počne da odgovara na malo drugačije pitanje — svako u pravcu koji je njemu bio zanimljiviji.
Granice. Dva autora pišu o istoj stvari jer je obojici delovala kao deo njihovog poglavlja, ili je niko ne piše jer je obojici delovala kao tuđa.
Prelazi. Između poglavlja ostaje rez. Čitalac na prelazu oseti da je promenio tekst, a ne da je prešao na sledeći deo istog rada.
Te tri stvari se ne popravljaju lekturom na kraju. Popravljaju se dogovorom na početku.
Šta se dogovara pre prvog reda teksta
Sastanak od sat vremena pre pisanja štedi dane kasnije. Na njemu se rešava šest stvari i sve se zapisuju na jedno mesto koje svi vide.
- Rečenica cilja rada. Jedna rečenica, ista za sve. Ko god da piše, piše za nju.
- Struktura sa granicama. Ne samo naslovi poglavlja nego i jedna rečenica uz svaki: šta u njemu jeste, a šta nije. Tu se rešavaju preklapanja.
- Stil citiranja. Jedan, izabran pre pisanja. Naknadno prepravljanje pedeset poziva iz jednog oblika u drugi je posao od nekoliko sati i niko ga ne želi.
- Rečnik. Spisak pojmova koji se u radu koriste, sa odlukom kako se koji zove. Tri imena za istu stvar je najvidljiviji znak grupnog rada.
- Oblik teksta. Da li se piše u prvom licu množine ili bezlično, koliko dugački su odeljci, kako se pišu naslovi.
- Rokovi po delovima, ne samo krajnji rok. Ako se sve stiže na dan predaje, spajanja nema.
Ovih šest tačaka su ceo dogovor. Sve ostalo se rešava u hodu.
Podela koja drži
Bolja podela ne ide po poglavljima nego po poslovima, sa jasnim redosledom.
U praksi to znači da se jedan deo posla obavi zajedno, a tek onda deli. Literatura se traži zajedno i sliva u jedan spisak; struktura se pravi zajedno; rečenica cilja se piše zajedno. Tek kad to postoji, pisanje se deli.
Unutar pisanja i dalje sme svako da ima svoj deo — ali uz dva dodatka koja menjaju ishod:
- Svaki deo ima drugog čitaoca iz grupe. Ne ocenjivača nego nekoga ko pročita pre spajanja i kaže gde se ne razume. Petnaest minuta po delu.
- Poslovi koji nisu pisanje se dodeljuju imenom. Spisak literature, sadržaj, tabele, formatiranje, provera brojeva — to su zadaci koji inače ostanu nikome, pa ih na kraju radi onaj ko je najmanje zauzet, obično loše.
Kako se veliki posao uopšte razbija na zadatke koji se mogu završiti u jednom sedenju razloženo je u tekstu o razbijanju rada na zadatke.
Jedan dokument ili više njih
Dve prakse su u opticaju i obe rade, pod uslovom da se ne mešaju.
| Način | Kako izgleda | Gde puca |
|---|---|---|
| Jedan zajednički dokument | svi pišu u istom fajlu | slučajne izmene tuđeg teksta |
| Odvojeni fajlovi pa spajanje | svako svoj deo, spaja se na kraju | formatiranje se ne poklopi |
Zajednički dokument je po pravilu manje bolan, jer spajanje ne postoji kao poseban posao. Traži samo dogovor o tome ko sme šta da menja i pravilo da se tuđi tekst komentariše, a ne prepisuje.
Odvojeni fajlovi rade kad se unapred dogovori formatiranje i kad jedna osoba spaja. Ne dva dana pred predaju nego nedelju dana ranije, jer spajanje uvek otkrije rupe.
Ko sme da menja, a ko samo da komentariše, i šta se dešava kad link izađe iz grupe, razloženo je u tekstu o deljenju dokumenta. Kako se drže verzije da se ne izgubi čiji je koji fajl, stoji u tekstu o organizaciji fajlova i verzija.
Spajanje i ujednačavanje
Ovo je posao koji se najčešće ne dodeli nikome, a najviše odlučuje o utisku.
Jedna osoba iz grupe prolazi kroz ceo tekst od početka do kraja i radi četiri stvari:
- Ujednačava pojmove po dogovorenom rečniku.
- Ujednačava pozive i spisak literature — isti oblik, bez duplikata, svaki poziv postoji u spisku.
- Piše prelaze između delova, po dve rečenice na kraju svakog poglavlja.
- Uklanja ponavljanja, jer ista stvar bude objašnjena u dva poglavlja.
To nije lektura i ne radi se na brzinu. Za rad srednje dužine je to nekoliko sati i planira se kao zaseban zadatak sa svojim rokom.
Ko to radi, dogovara se unapred, i najbolje je da ta osoba ima manji deo pisanja — jer je spajanje posao sam za sebe. Šta se sve u radu ujednačava i kako se to proverava razloženo je u tekstu o doslednosti u radu.
Kad neko ne isporuči
Ovo se dogodi u svakoj drugoj grupi i vredi imati odgovor pre nego što se dogodi.
Prvo pravilo je rani rok. Ako je unutrašnji rok za delove nedelju dana pre predaje, kašnjenje jednog člana se preživljava. Ako je unutrašnji rok jednak krajnjem, nema se šta preduzeti.
Drugo je vidljivost. Zajednički dokument u kom se vidi šta je napisano rešava raspravu bez optuživanja — ne raspravlja se o utisku nego se gleda tekst.
Treće je razgovor sa mentorom, i on se vodi rano, dok se još može promeniti raspored posla. Kasni razgovor je pritužba; rani je pitanje o organizaciji.
Ono što se ne radi jeste da jedna osoba u tišini napiše tuđi deo dan pred predaju. Takav tekst se raspoznaje, a na odbrani svako odgovara za ono što piše u radu — uključujući i delove koje nije pisao.
Šta se od svega vidi na odbrani
Komisija ne zna ko je šta pisao, ali vidi posledice podele.
Najčešće pitanje koje otkrije lošu podelu glasi kako se jedan deo rada odnosi na drugi. Ako si pisao samo svoje poglavlje i ostatak pročitao na brzinu, odgovor se raspadne — ne zato što ne znaš svoj deo nego zato što veza nikad nije ni napravljena.
Zato poslednji zajednički posao nije formatiranje nego čitanje. Svako pročita ceo rad, ne svoj deo, i to nekoliko dana pre odbrane. U tom čitanju se nađu i poslednja ponavljanja i mesta na kojima se rad protivreči sam sebi, a to su tačno mesta na koja komisija pita.
Drugo pitanje koje se javlja u grupnim radovima jeste ko je šta radio. Odgovor na njega se ne smišlja na odbrani — dogovara se unapred, u jednoj rečenici po osobi, i ta rečenica treba da se poklopi sa onim što ostali kažu.