Referenca koju ne razumeš

Otvoriš rad koji ti po naslovu savršeno odgovara i posle tri pasusa shvatiš da ne razumeš šta piše. Ne pojedinu reč — celu rečenicu, pa sledeću, pa ceo odeljak.

Prva reakcija je gotovo uvek pogrešna. Ili se tekst zatvori i pređe na lakši, pa rad ostane bez najboljeg izvora; ili se iz njega prepiše rečenica koja zvuči ubedljivo, a ti ne znaš šta tvrdi. Drugo je gore, jer se vidi na odbrani.

Postoji treći put, i on je kraći nego što izgleda. Sastoji se od toga da prvo utvrdiš šta te tačno koči, jer se tri vrste teškoće rešavaju na tri različita načina.

Tri vrste teškoće

Pre nego što bilo šta uradiš, pročitaj jedan pasus koji ti je bio nerazumljiv i pitaj se koja od tri stvari nedostaje.

Rečnik. Rečenica je obična, ali sadrži četiri izraza koja ne poznaješ. Ovo je najlakši slučaj i rešava se za pola sata.

Metod. Razumeš uvod i razumeš zaključak, a ne razumeš deo u sredini u kom se objašnjava obrada podataka. To je najčešći slučaj kod studenata koji još nisu slušali predmet o istraživačkim postupcima.

Osnova. Tekst pretpostavlja da poznaješ raspravu koja se vodi deset godina i uključuje se u nju u pola reči. Ovde ne pomaže ni rečnik ni strpljenje — nedostaje ono što je tekst uzeo zdravo za gotovo.

Podela nije akademska. Od nje zavisi šta radiš u sledećih pola sata, i ona je razlog što ovaj tekst uopšte postoji.

Redosled koji obično otvori tekst

Bez obzira na vrstu teškoće, isplati se prvo probati postupak koji traje dvadesetak minuta i često bude dovoljan.

1. Pročitaj apstrakt pažljivo i sporo. On sadrži sve što rad tvrdi, u najjednostavnijem obliku u kom autor ume da to kaže. Šta se iz njega vadi stoji u tekstu o čitanju apstrakta.
2. Pređi na zaključak. Zaključak je pisan za čitaoca koji je zaboravio sredinu rada, pa je po pravilu najrazumljiviji deo.
3. Pogledaj tabele i njihove naslove. Često se cela poenta rada vidi iz jedne tabele bez čitanja ijednog pasusa oko nje.
4. Vrati se na uvod i traži rečenicu sa ciljem rada. Ona počinje sa „cilj ovog rada je” ili „u radu se ispituje” i kaže ti šta je autor hteo.
5. Tek onda uđi u sredinu, i to samo u deo koji ti stvarno treba.

Ovaj redosled je isti kao kod svakog članka, samo se kod teškog teksta izvodi sporije i sa više vraćanja. Ceo obrazac razložen je u tekstu o čitanju naučnog članka.

Ako posle ovih pet koraka znaš šta rad tvrdi, dalje ti i ne treba. Nije cilj razumeti sve nego onoliko koliko je potrebno da tvrdnju korektno preneseš.

Kad je problem u rečniku

Najlakše rešenje, i najčešće se pogrešno radi.

Ono što ne pomaže: traženje svakog izraza redom, u trenutku kad na njega naiđeš. Tako se od jednog pasusa napravi dva sata.

Ono što radi: prođi ceo odeljak i podvuci nepoznate izraze, ne prekidajući čitanje. Onda pogledaj spisak. Skoro uvek se ispostavi da tri ili četiri izraza nose sve ostalo, a ostatak su varijacije istih pojmova.

Te tri-četiri potraži u udžbeniku ili priručniku iz oblasti, ne u opštoj pretrazi. Stručni izraz u udžbeniku dolazi sa objašnjenjem i primerom; u pretrazi dolazi bez konteksta i često u pogrešnom značenju.

Kad izraz nađeš, upiši ga u sopstveni spisak termina — isti onaj koji ti služi da kroz rad zoveš stvari istim imenom, sa kratkim objašnjenjem svojim rečima.

Poseban slučaj je izraz koji na srpskom nema ustaljen prevod. Tada se u radu koristi original uz objašnjenje pri prvom pojavljivanju, a ne improvizovan prevod.

Kad je problem u metodu

Ovo je slučaj u kom se najviše nepotrebno odustaje.

Dobra vest: metodološki deo ne moraš razumeti u celini da bi rad koristio. Treba ti odgovor na dva pitanja — na kome je rad rađen i šta je nalaz. Oboje stoji izvan složenog dela, u opisu uzorka i u zaključku.

Ono što iz složenog dela ipak moraš izvući jeste da li autor tvrdi da je veza utvrđena ili samo primećena. Ta razlika se najčešće vidi po rečima: „povezano je sa” nije isto što i „dovodi do”, i ta se razlika u prenošenju ne sme izgubiti.

Ako ti tvrdnja ostane delimično nejasna, postoji uredan izlaz: preuzmeš je uz ogradu i pripišeš je autoru. Rečenica „autor nalazi da postoji veza između X i Y” je tačna i onda kad ne razumeš kako je do nje došao. Rečenica „dokazano je da X uzrokuje Y” nije, i nju ne smeš napisati ni kad razumeš.

Kako se tuđa tvrdnja prenosi svojim rečima a da ostane verna stoji u tekstu o parafraziranju.

Koliko dugo vredi insistirati

Postoji granica i korisno je odrediti je unapred.

Pravilo jednog sata. Ako si na jedan tekst potrošio sat i još uvek ne možeš da kažeš šta tvrdi, tekst ti trenutno nije dostupan. To nije sud o tebi nego o razmaku između njegove pretpostavljene i tvoje osnove.

Pre nego što odustaneš, probaj jednu stvar koja često upali: potraži noviji rad koji taj tekst citira. Autori koji ga citiraju obavezno u jednoj rečenici kažu šta je on utvrdio, i to obično razumljivije nego original. Nekoliko takvih rečenica dá ti tačan smisao rada.

Ako ga i dalje koristiš, koristiš ga preko posrednika i to se u radu vidi — tvrdnja se pripisuje originalu, a navodi se kako te stil koji koristiš propisuje za takav slučaj. Nikad se ne piše kao da si original čitao.

Ima i situacija u kojoj je pitanje mentoru najbrži put. Kako se takvo pitanje postavlja da ne zvuči kao „pročitajte mi ovo” stoji u tekstu o pitanjima mentoru. Pitanje glasi otprilike: „Naišao sam na ovaj rad, razumem nalaz ali ne i deo o obradi podataka — da li je za moju temu dovoljno da preuzmem nalaz?”

Šta se sa nerazumljivim izvorom nikad ne radi

Tri stvari, i svaka se prepoznaje.

Ne prepisuje se rečenica koja zvuči učeno. Tekst u kom se pojavi formulacija koja odudara od ostatka rada otvara tačno jedno pitanje na odbrani, i to pitanje glasi „objasnite mi ovo”.

Ne preuzima se nalaz suprotan onome što rad tvrdi. Kod teških tekstova se to dešava češće nego što bi se očekivalo, jer autori nalaz često formulišu obrnuto od očekivanja — „nije potvrđeno da”. Kad tekst ne razumeš, tu negaciju je lako prevideti.

Ne prepušta se razumevanje prepričavanju iz druge ruke bez provere. Sažetak koji si negde pročitao ili dobio može biti tačan i može biti sasvim pogrešan; dok ga ne uporediš sa apstraktom i zaključkom originala, to ne znaš. Tvrdnja u tvom radu stoji pod tvojim imenom bez obzira na to odakle si je uzeo.

Kad tekst ipak ostane zatvoren

Dešava se, i nije poraz.

Zapiši rad u svoje beleške sa jednom rečenicom: šta tvrdi po apstraktu i zašto ga nisi koristio. Ako se tema kasnije pomeri, znaćeš da postoji.

Zatim potraži zamenu po istom pitanju — pregledni rad, poglavlje u udžbeniku, noviji tekst koji istu stvar govori pristupačnije. Za veliku većinu tvrdnji postoji izvor na tvom nivou, i on je za studentski rad jednako dobar.

I jedna stvar koju vredi imati na umu: tekstovi koji su ti danas nerazumljivi postaju razumljivi brže nego što očekuješ. Posle dvadesetak pročitanih radova iz iste oblasti, isti tekst izgleda drugačije — ne zato što si postao pametniji nego zato što si stekao osnovu koju je pretpostavljao.