Zotero za studentski rad: od izvora do spiska literature

Zotero je besplatan program za vođenje literature. Rešava tri posla koji se inače rade ručno i koji pred predaju oduzmu ceo dan: čuva podatke o izvorima, ubacuje citate u tekst dok pišeš, i na kraju sam sastavlja spisak literature u izabranom stilu.

Najveća pojedinačna korist nije brzina nego doslednost. Ručno pisan spisak literature u radu sa dvadeset izvora skoro uvek ima nekoliko nedoslednosti — negde je ime skraćeno, negde nije, negde fali strana. Alat to radi na isti način svaki put.

Najvažnije upozorenje odmah, pre svega ostalog: podaci koje Zotero preuzme nisu uvek tačni, jer ih uzima od sajta sa kog izvor dolazi. Generisanu referencu uvek proveravaš pre predaje. Alat štedi vreme na kucanju, ne na proveri.

Isto važi za svaki sličan program — postoje i drugi, besplatni i plaćeni, i izbor nije bitan koliko dosledno korišćenje. Kako isti posao izgleda u alatu koji polazi od PDF-ova, a ne od pretraživača: Mendeley. Sistem vođenja izvora bez alata, koji radi jednako dobro na manjim radovima, opisan je u tekstu kako organizovati literaturu.

Šta ti treba da bi radilo

Tri dela, i sva tri se instaliraju jednom:

1. Program na računaru. Postoji za Windows, macOS i Linux i preuzima se sa zvaničnog sajta. Biblioteka se čuva lokalno.
2. Dodatak za pretraživač (konektor). Postoji za uobičajene pretraživače i služi da se izvor sačuva sa stranice na kojoj se nalazi, jednim klikom.
3. Dodatak za tekst procesor. Instalira se uz sam program i ubacuje karticu ili meni u Word; podržani su i LibreOffice i Google Docs.

Nalog nije obavezan za lokalni rad, ali je koristan: sa nalogom se biblioteka sinhronizuje, pa je ista na laptopu i na drugom računaru, i preživi ako se uređaj pokvari. Besplatni nalog ima ograničen prostor za priložene fajlove; sami podaci o izvorima zauzimaju malo, a pdf prilozi mnogo, pa se ograničenje oseti tek kad se biblioteka razraste.

Kako se hvataju izvori

Osnovni način: otvoriš stranicu rada u pretraživaču i klikneš na ikonicu konektora. Zotero prepozna o čemu je reč — članak, knjiga, doktorat, novinski tekst — i sačuva podatke, a kad je pdf slobodno dostupan, sačuva i njega uz stavku.

Drugi način, koji je često pouzdaniji: unos preko oznake. U programu postoji opcija za dodavanje stavke po identifikatoru, gde se nalepi DOI oznaka, ISBN broj knjige ili druga standardna oznaka, a program sam povuče podatke. Pošto DOI vodi do zvaničnog zapisa o radu, podaci dobijeni tako obično imaju manje grešaka nego oni pokupljeni sa proizvoljne stranice.

Treći način je ručni unos, za sve što nema digitalni zapis — stariju knjigu, interni dokument, zakon, zbornik sa skupa. Traje minut i radi se odmah, ne pred predaju.

Šta god da koristiš, važi jedno: izvor se unosi u trenutku kad ga nađeš, ne kasnije. Ovo je jedina navika koja stvarno štedi vreme; sve ostalo je tehnika.

Kako se biblioteka drži urednom

Za rad prosečne veličine dovoljno je nekoliko navika:

• Fascikle po poglavljima ili temama. Ista stavka može stajati u više fascikli, a postoji samo jednom u biblioteci.
• Oznake za status. Korisne su tri: „pročitano”, „za čitanje”, „koristi se u radu”. Na kraju odmah vidiš šta je zaista ušlo u tekst.
• Beleške uz stavku. Uz svaki izvor stoji polje za belešku, i tu ide ono što ti od njega treba — u svojim rečima, uz broj strane. Tako se izbegava najskuplja greška: prepisan pasus koji se posle meseca dana ne razlikuje od sopstvenog teksta.
• Provera duplikata. Program ima prikaz dvostrukih stavki i mogućnost njihovog spajanja; korisno kad isti rad uhvatiš i sa pretraživača i preko baze.
• Ako je dokument ostao samo kao skenirana slika, tekst se ne može pretraživati dok se ne obradi prepoznavanjem teksta — to je posao za drugi program, ne za Zotero.

Citiranje dok pišeš

U Wordu se pojavljuje Zoterova kartica. Postupak je uvek isti:

1. Na početku dokumenta se, prvi put, bira stil citiranja i jezik. Stilova ima mnogo i mogu se dodavati iz zvanične zbirke stilova; ako tvoj fakultet traži sopstveni oblik koji ne postoji, alat ga neće imati. Razlike između sistema i šta koji podrazumeva — u tekstu APA, Harvard i fusnote.
2. Na mestu gde ide referenca klikneš na dodavanje citata, otkucaš deo prezimena ili naslova i izabereš stavku. Tu se dodaje i broj strane, što je obavezno kod doslovnog citata — pravila su u tekstu o direktnom citatu.
3. Na kraju rada, na praznom mestu za spisak literature, klikneš na dodavanje bibliografije. Spisak se pravi sam i sadrži tačno one izvore koji su u tekstu citirani.
4. Kad kasnije dodaš ili obrišeš citat, spisak se osvežava; ako se ne osveži sam, postoji dugme za osvežavanje.

Praktična posledica četvrte tačke: spisak literature se više ne piše ručno i ne održava ručno. To je deo posla koji obično pravi najviše sitnih grešaka.

Ako se stil menja usred rada — mentor je tražio drugi oblik — menja se na jednom mestu i ceo dokument se prepiše. To je situacija u kojoj alat vraća uloženo vreme odjednom.

Kako izgleda jedan radni dan sa alatom

Da bi se videlo gde se ušteda stvarno javlja, evo uobičajenog toka.

Pretražuješ bazu i nalaziš četiri rada koja izgledaju korisno. Svaki sačuvaš klikom na konektor, pa ih prebaciš u fasciklu poglavlja na kom radiš i označiš sa „za čitanje”. Ceo unos traje minut, umesto da posle prepisuješ podatke iz četiri kartice pretraživača.

Sutradan čitaš dva od njih. Uz svaki upisuješ belešku svojim rečima, sa brojem strane, i menjaš oznaku u „pročitano”. Kad kasnije pišeš pasus, beleška je već tu i ne moraš ponovo da otvaraš pdf da bi našao gde je šta.

Kad pišeš, na mestu tvrdnje dodaš citat iz alata i nastavljaš. Ne prekidaš pisanje da bi proveravao kako se piše referenca — to je jedan od razloga zašto se tekst sa alatom piše brže.

Pred predaju radiš dve stvari koje alat ne radi umesto tebe: otvoriš svaku stavku i proveriš podatke, pa uporediš generisani spisak sa uputstvom predmeta. To traje pola sata na radu prosečne veličine, i taj se korak ne preskače.

Zamke koje treba znati

Preuzeti podaci umeju da budu netačni. Najčešće: pogrešna godina, ime časopisa u skraćenom obliku, naslov ispisan velikim slovima, više autora spojeno u jedno polje, nedostaju strane. Zato se svaka stavka otvori i proveri — najbolje odmah pri unosu, dok ti je izvor pred očima.

Polja sa citatima su osetljiva. Citati u dokumentu su polja, a ne običan tekst. Kopiranje delova teksta između dokumenata ume da ih pokvari, a konverzija u drugi format takođe. Postoji opcija za pretvaranje polja u običan tekst; ona se koristi tek na kopiji konačne verzije, jer se posle toga citati više ne osvežavaju.

Stil sa sajta nije isti kao uputstvo fakulteta. Zvanični stilovi su opšti; mnoge ustanove imaju sopstvene sitne izmene. Ono što piše u uputstvu predmeta ima prednost nad onim što alat generiše, i poslednji prolaz kroz spisak se radi ručno.

Naslovi na srpskom i strana slova. Proveri kako su prenesena naša slova i velika slova u naslovima; ovo je mesto gde se najčešće vidi da spisak nije pregledan.

Alat ne proverava da li izvor postoji. On zapisuje ono što mu daš. Ako referenca dolazi iz sumnjivog izvora, ostaje sumnjiva i posle unosa — kako se to prepoznaje, u tekstu o izmišljenim izvorima.

Da li ti uopšte treba

Za rad sa pet izvora — ne mora. Tabela sa podacima o izvorima radi isti posao i postavlja se za deset minuta.

Isplati se kad: izvora ima preko petnaestak, kad rad traje mesecima, kad postoji šansa da se stil citiranja promeni, ili kad znaš da ćeš pisati još radova u istoj oblasti — biblioteka ostaje i koristi se ponovo.

U svakom slučaju, alat ne zamenjuje čitanje i ne odlučuje koji je izvor dobar. Kako se izvori nalaze objašnjeno je u tekstu kako pronaći kvalitetne izvore i u vodiču kroz Google Scholar; alat na taj izbor ne utiče.