Direktan citat: koliko dugačak sme i kako se uklapa
Kada je doslovan citat opravdan, koliko dugačak sme biti, kako se uvodi u rečenicu, kada ide kao blok, kako se označavaju izmene i koliko ih je previše.
Direktan citat je doslovno prenet tuđi tekst, pod navodnicima i sa tačnim podatkom odakle je — uključujući broj strane. To je bitna razlika u odnosu na parafrazu, koja nosi izvor, ali ne mora broj strane.
Podrazumevani postupak u studentskom radu je parafraza, ne citat. Doslovno se prenosi samo kad je baš ta formulacija ono što ti treba, a to je u praksi u četiri slučaja:
- Definicija koja je u struci ustaljena i čije bi prepričavanje promenilo značenje.
- Tekst propisa ili zvaničnog dokumenta, gde su reči obavezujuće.
- Formulacija koja je sama predmet analize — ako u radu analiziraš kako je nešto rečeno, mora se navesti kako je rečeno.
- Rečenica koja je izuzetno precizna ili upečatljiva, i koju bi parafraza oslabila.
Ako nijedan od ta četiri razloga ne stoji, citat ide u parafrazu. Postupak je opisan u tekstu kako pravilno parafrazirati.
Koliko dugačak sme biti
Tačna granica zavisi od stila citiranja koji tvoj predmet traži, i to je jedina pouzdana referenca — proveri uputstvo. Ono što važi kao opšta praksa:
- Kratak citat je onaj koji staje u tvoju rečenicu, obično do dva-tri reda. Piše se u redu sa tekstom, pod navodnicima.
- Dug citat prelazi nekoliko redova i tada se u većini stilova ne stavlja u navodnike nego u uvučen blok, često sa manjim proredom ili manjim fontom.
- Vrlo dug citat — pola strane ili više — se u studentskom radu praktično ne opravdava. Ako ti treba toliko tuđeg teksta, ili ga sažmi, ili prebaci u prilog.
Praktična mera koja retko promaši: citat sme da bude onoliko dug koliko se u tvom tekstu o njemu govori. Ako posle citata od deset redova sledi jedna tvoja rečenica, odnos je pogrešan. Citat nije dokaz sam po sebi — dokaz postaje tek kad ga protumačiš.
Kako se uklapa u rečenicu
Citat koji stoji sam, kao zasebna rečenica, prekida tok. Uklopljen citat ima uvod koji kaže ko govori i zašto to čita:
Kako primećuje Petrović (2021, str. 45), „digitalizacija ne smanjuje troškove ravnomerno u svim delatnostima”.
Petrović (2021, str. 45) ovu razliku pripisuje strukturi troškova: „digitalizacija ne smanjuje troškove ravnomerno u svim delatnostima”.
Referenca u ovom primeru je izmišljena i služi samo da pokaže oblik. Ono što se vidi jeste da uvodna formula radi dva posla: imenuje autora i najavljuje čemu citat služi.
Tri pravila uklapanja:
- Gramatika mora da se slaže. Citat se ne sme ubaciti tako da rečenica postane neispravna. Ako se ne uklapa, promeni svoj deo rečenice, ne citat.
- Posle citata ide tvoja rečenica. Ona kaže šta iz citata sledi za tvoj rad. Citat kojim se pasus završava ostavlja tumačenje čitaocu.
- Ne dva citata zaredom. Nizanje citata je najprepoznatljiviji oblik teksta bez sopstvenog doprinosa.
Kako se tvrdnja, dokaz i tumačenje slažu u pasus, objašnjeno je u tekstovima o argumentaciji i pasusu.
Blok citat
Kad citat pređe granicu koju stil propisuje, formatira se drugačije:
- izdvaja se u zaseban pasus i uvlači sa leve strane;
- navodnici se ne pišu, jer uvlačenje već označava citat;
- referenca ide na kraju bloka;
- uvodna rečenica pre bloka se završava dvotačkom.
Blok citat se koristi štedljivo — jedan do dva u radu prosečne dužine je već dosta. Kako se uvlačenje i prored podešavaju kroz stilove, umesto ručno razmaknicom, opisano je u tekstu o formatiranju rada.
Kako se predugačak citat skraćuje
Kad ti od pasusa koji si našao stvarno treba samo deo, postoje tri poteza, po redu korisnosti.
Skrati citat na jezgro, ostalo prepričaj. Ovo je najčešće ispravno rešenje. Umesto osam redova pod navodnicima, prepričaš kontekst svojim rečima i doslovno preneseš samo onu rečenicu zbog koje si citat i uzeo.
Petrović (2021, str. 45) razliku objašnjava strukturom troškova i zaključuje da „ušteda nije ravnomerna u svim delatnostima”.
Izostavi sredinu. Ako su ti potrebni početak i kraj, sredina se izbacuje i označi sa […]. Proveri da izostavljeno nije nosilo uslov pod kojim tvrdnja važi.
Prebaci u prilog. Kad ti je duži tekst potreban kao građa — ceo član propisa, odlomak koji analiziraš red po red — on ide u prilog na kraju rada, a u tekstu ostaje kratak izvod uz uputu na prilog.
Ono što se ne radi jeste da se dug citat ostavi kakav jeste zato što se „ne sme menjati”. Sme se skratiti, uz oznaku; ono što se ne sme jeste prepraviti bez oznake.
Izmene unutar citata
Citat se prenosi tačno. Izmene su dozvoljene samo ako su označene:
| Izmena | Oznaka | Kada |
|---|---|---|
| Izostavljen deo | […] | kad se skraćuje sredina citata |
| Dodato objašnjenje | uglaste zagrade | kad se bez toga ne razume na šta se odnosi |
| Prilagođen oblik reči | uglaste zagrade | kad se citat uklapa u tvoju rečenicu |
| Greška u originalu | [sic] | kad greška postoji u izvoru i ne ispravljaš je |
| Tvoje isticanje | napomena uz referencu | kad podvlačiš deo citata |
Dva pravila koja se uz ovo ne krše: izostavljanje ne sme da promeni smisao — skraćivanje citata tako da se izgubi ograda je ozbiljna greška — i ne ispravljaj tuđi tekst nečujno, ni pravopisno.
Kod isticanja se u većini stilova dodaje napomena da je naglasak tvoj, obično u zagradi uz referencu.
Uz svaki doslovan navod ide i broj strane, bez izuzetka; granični slučajevi — parafraza, izvori bez paginacije, raspon strana — razloženi su u tekstu kada referenca traži broj strane.
Citat iz prevoda i citat na stranom jeziku
Ako je izvor na stranom jeziku, postoje dve uobičajene prakse i obe su prihvatljive, ali unutar rada mora biti dosledna jedna:
- Citat u prevodu, uz napomenu da je prevod tvoj.
- Citat na originalnom jeziku, sa prevodom u fusnoti ili u zagradi.
Druga varijanta je obavezna kad je formulacija predmet analize — tada prevod ne može da zameni original.
Ako citiraš prevod koji je neko drugi objavio, izvor je to izdanje prevoda, a ne original, i strana se navodi iz njega. Kako se pri tome zapisuju dve godine i gde ide ime prevodioca, razloženo je u tekstu citiranje prevedenog izvora.
Koliko citata je previše
Nema propisanog broja, ali postoji lako uočljiv znak: ako na strani ima više od jednog do dva doslovna citata, rad počinje da liči na zbirku. Iskusan čitalac to primeti pre nego što pročita sadržaj, jer se vidi na izgled strane.
Drugi znak je odnos dužine: saberi koliko redova u poglavlju čine citati. Ako je to više od desetak odsto, previše je, i to najčešće znači da nedostaje sopstveno zaključivanje, a ne da ima previše izvora.
Treći znak se vidi u izveštaju o podudarnosti: uredno označeni citati se tamo pojavljuju kao podudaranje, i to je normalno — ali visok procenat koji dolazi isključivo iz citata ipak izaziva pitanje. Kako se taj izveštaj čita, u tekstu o proveri originalnosti.
Najčešće greške
- Nema broja strane. Kod doslovnog citata je obavezan, u svim uobičajenim stilovima.
- Navodnici bez reference. Tekst je označen kao tuđi, ali se ne zna čiji.
- Referenca bez navodnika. Preuzeta rečenica sa referencom, ali bez navodnika, predstavlja se kao parafraza — a nije.
- Izmenjen tekst pod navodnicima. Ako si promenio makar reč, mora biti označeno.
- Citat umesto objašnjenja. Tuđa rečenica se koristi da bi se izbeglo sopstveno formulisanje. Najlakše se prepozna po tome što posle citata nema tvog komentara.
- Citat iz drugog izvora. Citiranje rečenice koju si našao prenetu u tuđem radu traži poseban oblik navođenja — o tome u tekstu o primarnim i sekundarnim izvorima.
- Različit oblik kroz rad. Negde navodnici, negde blok, negde bez strane. Oblik zavisi od stila koji tvoj predmet traži: APA, Harvard i fusnote.
Kada primedba nije na oblik citata nego na njihovu količinu, postupak je drugi: rad ima previše citata.