Citiranje klasičnih dela

Citiraš rečenicu iz dela koje je napisano pre nekoliko vekova. U tvom izdanju ona stoji na strani 112. Upišeš 112, i to je za tvoj primerak tačno.

Problem je što član komisije ima drugo izdanje. Drugi prevod, drugi format, drugi prelom — i strana 112 tamo nosi potpuno drugi tekst. Poziv koji je u tvom radu izgledao precizno kod čitaoca ne pokazuje ništa.

Zato se za stara dela koristi drugačija adresa. Nije reč o posebnom pravilu za posebne tekstove, nego o istoj svrsi koju poziv uvek ima: da čitalac nađe tačno to mesto, u svom primerku.

Zašto broj strane ovde otkazuje

Broj strane je podatak o izdanju, ne o delu. Kad postoji samo jedno izdanje, razlika se ne oseti i strana radi kao adresa.

Kod klasičnog dela to prestaje da važi iz nekoliko razloga odjednom:

• delo je objavljivano desetinama puta, u različitim formatima;
• postoji u više prevoda, a prevodi nisu iste dužine;
• pojavljuje se u izborima i antologijama gde je odlomak izvučen iz celine;
• postoji u digitalnim izdanjima koja strane uopšte nemaju ili ih preračunavaju prema veličini slova.

Zbir toga je jednostavan: broj strane kod klasičnog dela nije osobina teksta nego osobina tvoje knjige.

Šta je stalna numeracija

Stara dela po pravilu imaju podelu koja je deo samog teksta, a ne preloma. Ta podela putuje kroz izdanja: prevodilac je prenosi, priređivač je zadržava, digitalno izdanje je preslikava.

Kako se ona zove zavisi od vrste dela. Negde su to knjige i glave, negde odeljci, negde numerisani paragrafi, negde činovi i prizori, negde stihovi. Zajedničko im je to što ih je uveo neko ko je radio sa delom, a ne štampar koji je birao veličinu slova.

Kad citiraš po toj podeli, čitalac sa bilo kojim izdanjem stiže na isto mesto. To je ceo razlog i nema drugog.

Ista logika stoji iza brojeva koje srećeš i van starih knjiga: članovi u propisima, tačke u standardima, stihovi u pesmi. Nijedan od njih se ne menja kad se dokument prelomi drugačije, i zato se svuda koriste umesto strane.

Ono što ovde ne treba raditi jeste pogađanje. Sistem se razlikuje od dela do dela i od tradicije do tradicije; ne postoji jedan obrazac koji pokriva sve klasike. Ako u svom izdanju vidiš brojeve na marginama ili u uglastim zagradama usred teksta, to je gotovo sigurno ta stalna numeracija — ali koja tačno, saznaješ iz predgovora, ne iz pretpostavke.

Kako se proverava koji sistem tvoja oblast koristi

Četiri mesta daju odgovor za petnaest minuta.

Predgovor ili napomena priređivača u samom izdanju. Tu skoro uvek stoji rečenica o tome po čemu se delo citira i kako su brojevi u tekstu postavljeni. To je najpouzdaniji izvor, jer govori baš o knjizi koju držiš.

Uputstvo predmeta. Ako predmet radi sa klasičnim delima, u uputstvu je najčešće rešeno i pitanje kako se ona citiraju.

Radovi u tvojoj oblasti. Otvori dva-tri objavljena članka koji citiraju isto delo i pogledaj kako izgleda njihov poziv. To pokazuje šta je u polju uobičajeno bolje od bilo kog opšteg pravila.

Mentor. Jedno pitanje, jedan odgovor. Ovo je tačno vrsta nedoumice koju mentor rešava iz prve i koju niko ne doživljava kao smetnju.

Ako se ta četiri odgovora ne slažu, prednost ima uputstvo predmeta.

Kad ni posle ove provere ne nađeš stalnu numeraciju — a ima dela kod kojih je zaista nema — koristi stranu, ali uz jasan podatak o kom je izdanju reč, tako da čitalac bar zna šta da potraži. To je slabije rešenje, ali je pošteno, i bolje je od broja koji se predstavlja kao univerzalan a to nije.

Izdanje i dalje ulazi u spisak literature

Poziv u tekstu pokazuje mesto u delu; spisak literature pokazuje šta si ti čitao. To dvoje se ne isključuje nego nadopunjuje.

U spisku stoje podaci o primerku koji si koristio: autor, naslov, prevodilac ako ga ima, priređivač, izdavač, godina tog izdanja. Čitalac time dobija dve stvari — može da nađe mesto u svom izdanju preko stalne numeracije, a može i da uzme tvoje izdanje ako mu je važna baš ta formulacija.

Kod dela sa dugom istorijom često se javljaju dva datuma: vreme nastanka i godina izdanja koje držiš. Kako se ta dvostrukost zapisuje razlikuje se po stilovima, a logika je ista kao kod prevoda i razložena je u tekstu o citiranju prevedenog izvora.

Kada doslovno prenosiš tekst

Kod klasičnog dela doslovan citat traži jednu pažnju više. Rečenica koju prenosiš nije autorova nego prevodiočeva, i drugi prevod je izgovara drugačije.

Zato uz doslovan citat iz prevedenog klasika ide podatak o tome koji je prevod u pitanju — inače čitalac koji rečenicu potraži u svom izdanju neće je naći, iako je na pravom mestu.

Ako u radu porediš dva prevoda istog mesta, stalna numeracija je jedino što ti to omogućava: oba prevoda imaju isti odeljak, a strane im nemaju veze jedna sa drugom.

Kad delo citiraš preko nekog drugog

Čest slučaj: nisi čitao klasika nego rad koji ga tumači, i odatle ti je stigla i rečenica i broj.

To se sme, ali se mora videti. Poziv tada nosi oba izvora — i delo i rad preko kog si do njega došao — jer si preuzeo i tuđe čitanje, ne samo tuđi navod. Kako se takav poziv pravi i zašto se posrednik ne prećutkuje, stoji u tekstu o primarnim i sekundarnim izvorima.

Poseban oblik ove greške je broj koji se prepisuje bez provere. U tuđem radu stoji odeljak, ti ga preneseš, a ispostavi se da je autor citirao po drugom sistemu od onog koji tvoja oblast koristi. Otvaranje dela rešava i to, jer se tek u samom tekstu vidi da li broj vodi tamo gde treba.

Ako je delo dostupno, brže je otvoriti ga nego pisati poziv preko posrednika. Stalna numeracija u tome pomaže: broj koji si našao u tuđem radu vodi te na isto mesto u tvom izdanju, ma koje ono bilo.

Četiri greške koje se najčešće vide

Broj strane bez ijednog drugog podatka. Najčešća i najlakša za ispravku — dodaj stalnu numeraciju, stranu slobodno zadrži uz nju ako ti uputstvo to dopušta.

Godina izdanja na mestu godine nastanka. Delo tada izgleda kao da je napisano pre nekoliko godina. Kako se dve godine razdvajaju zavisi od stila, ali se nijedna ne izostavlja tiho.

Poziv na antologiju umesto na delo. Ako si čitao odlomak u izboru tekstova, u spisku stoji taj izbor, a ne celo delo koje nisi imao u rukama.

Mešanje sistema kroz rad. Prva glava citirana po odeljcima, treća po stranama. Doslednost je ovde vidljivija nego igde, jer se pozivi na isto delo ponavljaju.

Poslednja provera pred predaju traje nekoliko minuta: potraži sve pozive na klasična dela i pogledaj izgledaju li isto. Koji podaci uopšte ulaze u poziv uz doslovan navod razloženo je u tekstu o broju strane u referenci.