Hijerarhija naslova u dugom radu
Šta zapravo znači oznaka 2.3.1, koliko nivoa naslova rad podnosi, kada je nivo prazan ili usamljen i šta ulazi u numeraciju, a šta ne.
Kratak odgovor
Oznaka 2.3.1 znači prvi pododeljak trećeg odeljka drugog poglavlja — svaki broj je jedan nivo dubine. Većina studentskih radova radi sa dva ili tri nivoa; četvrti se javlja retko i skoro uvek je znak da je podela otišla predaleko.
U dugom radu se pre ili kasnije pojavi naslov sa oznakom 2.3.1. Iza te oznake ne stoji ništa tajanstveno: svaki broj je jedan korak u dubinu.
Prvi broj je poglavlje. Drugi je odeljak unutar tog poglavlja. Treći je pododeljak unutar tog odeljka. Oznaka 2.3.1 se čita zdesna nalevo kao adresa — prvi pododeljak, trećeg odeljka, drugog poglavlja.
Koliko tih nivoa rad sme da ima, kako se numerišu i da li se uopšte numerišu, razlikuje se po stilovima i po uputstvu predmeta. Ovaj tekst opisuje logiku po kojoj se takva podela drži, da bi ti pravilo koje ti je propisano bilo upotrebljivo. Ako ti je uputstvo dalo tačan oblik, ono ima prednost nad svim što ovde piše.
Šta nivo zapravo znači
Nivo nije stepen važnosti nego stepen obuhvata. Naslov nižeg nivoa govori o užem predmetu od onog iznad njega i ceo je sadržan u njemu.
Iz toga sledi jedno pravilo koje se retko izgovara, a objašnjava većinu grešaka: sadržaj odeljka 2.3 mora biti zbir onoga što piše u 2.3.1, 2.3.2 i tako dalje, plus eventualno kratak uvod. Ako u 2.3 postoji nešto što ne pripada nijednom pododeljku i nije uvod, podela nije tačna.
Druga posledica: nivoi se ne preskaču. Posle naslova prvog nivoa ne dolazi naslov trećeg. Ako ti se to dogodi, znači da je jedan nivo ostao neimenovan, a ne da je tekst preskočio korak.
Koliko nivoa rad podnosi
Odgovor zavisi od dužine i od vrste građe, ali raspon je uzak.
| Dubina | Kako izgleda | Kada je primereno |
|---|---|---|
| Jedan nivo | samo poglavlja | kratak rad, tekst koji se čita redom |
| Dva nivoa | poglavlja i odeljci | većina kraćih i srednjih radova |
| Tri nivoa | 2.3.1 se javlja | duži radovi sa razgranatim delom |
| Četiri nivoa | 2.3.1.4 | retko, i skoro uvek preterano |
Ono što se u praksi vidi jeste da dubina raste sa nesigurnošću, ne sa složenošću. Kad se ne zna kako se građa deli, deli se još jednom — pa onda još jednom. Rezultat je sadržaj koji ima više redova nego što poglavlje ima strana.
Postoji i suprotna greška, ređa ali teža: rad od šezdeset strana sa samo jednim nivoom. Tada svako poglavlje ima po petnaest strana neprekinutog teksta i čitalac nema nijednu tačku za orijentaciju. Znak da si u tom slučaju je sadržaj koji stane u pet redova.
Ako ti se javi četvrti nivo, pre nego što ga zadržiš pogledaj dve stvari: da li se ta podela može pretvoriti u nabrajanje unutar teksta i da li se dva susedna pododeljka mogu spojiti. Jedno od to dvoje skoro uvek radi.
Prazan nivo i usamljeni pododeljak
Dva obrasca se ponavljaju u gotovo svakom radu koji je prvi put podeljen na nivoe.
Usamljen pododeljak. Odeljak 3.2 ima tačno jedan pododeljak, 3.2.1, i nijedan drugi. To je znak da podele nema — nešto što se deli deli se bar na dvoje. Ili napravi drugi pododeljak, ako građa to podnosi, ili ukloni taj jedan i pusti da tekst teče unutar 3.2.
Prazan nivo. Naslov 3.2 stoji, a ispod njega odmah počinje 3.2.1, bez ijedne rečenice između. Čitalac tada vidi dva naslova jedan ispod drugog i ne zna šta ga čeka. Dovoljno je dve do tri rečenice koje kažu šta odeljak obuhvata i kojim redom — one nisu ukras nego orijentir.
Oba obrasca se vide u sadržaju za deset sekundi, a u tekstu se lako previde.
Treći, blaži obrazac je nesrazmerna dubina. Jedno poglavlje ima tri nivoa, susedno nijedan. To nije automatski greška — deo rada u kom se izlaže postupak prirodno je razgranatiji od uvodnog dela — ali kad razlika ide preko dva nivoa, obično je reč o tome da je jedno poglavlje pisano pažljivo, a drugo na brzinu.
Numeracija ili samo izgled
Nivoi mogu da se označe na dva načina: brojevima ili razlikom u izgledu naslova.
Numeracija ima prednost u radovima u kojima se na delove upućuje — „kao što je pokazano u odeljku 2.3”. Bez broja takvo upućivanje traži da ponoviš ceo naslov.
Izgled bez brojeva radi u kraćim radovima i u tekstovima koji se čitaju redom. Tada nivoe nosi tipografija, a čitalac ih razlikuje po veličini i razmaku.
Meša se i treće rešenje: brojevi na prva dva nivoa, a treći bez broja, samo kurzivom. To nije nedoslednost ako je pravilo isto kroz ceo rad, i često je najčitljivije u radovima u kojima se treći nivo javlja samo na nekoliko mesta.
Šta se od toga traži zavisi od uputstva, i to je jedna od retkih stvari koje uputstva zaista propisuju. Ono što ne zavisi ni od čega jeste doslednost: isti nivo izgleda isto kroz ceo rad, od prve do poslednje strane.
Ako brojeve koristiš, oni se ne kucaju ručno. Numeracija koja se preračunava sama vezana je za stilove naslova i opisana u tekstu o stilovima naslova.
Šta ulazi u numeraciju, a šta ne
Ovde nastaje najviše zbrke, i pravila se razlikuju po ustanovama. Logika ispod njih je ipak stalna.
Numerišu se delovi koji nose sadržaj rada. Ne numerišu se delovi koji rad okružuju — naslovna strana, sadržaj, spisak literature, prilozi, zahvalnica, spisak skraćenica. Oni imaju naslove, stoje u sadržaju, ali ne ulaze u brojanje poglavlja.
Uvod i zaključak su granični slučaj i tu se prakse razilaze. Negde se numerišu kao prvo i poslednje poglavlje, negde stoje bez broja. Nijedno nije greška samo po sebi; greška je da uvod bude bez broja, a zaključak sa brojem.
Kako se uopšte broji šta je poglavlje, a šta nije, razloženo je u tekstu o broju poglavlja.
Kako se ovo ne radi ručno
Numeracija kucana rukom pada na prvom pomeranju. Dodaš odeljak na sredinu i sve iza njega treba prebrojati; obrišeš jedan i ostane rupa u nizu.
Zato se nivoi dodeljuju kroz stilove naslova, a numeracija se vezuje za njih. Tada premeštanje odeljka menja brojeve samo od sebe, a sadržaj se osvežava jednom komandom. Kako se sadržaj pravi i zašto zna da pokazuje pogrešne strane stoji u tekstu o automatskom sadržaju.
Jedna navika štedi najviše vremena: dok pišeš, gledaj dokument u pogledu koji prikazuje samo naslove. Cela struktura stane na jedan ekran, a greške u nivoima se vide bez traženja.
Provera koja traje pet minuta
Otvori sadržaj i prođi kroz njega sa četiri pitanja.
- Postoji li nivo koji se javlja samo jednom? Usamljen pododeljak ili se udvostručava ili nestaje.
- Preskače li se negde nivo? Prvi pa treći znači da je jedan naslov izostao.
- Ima li poglavlje deset stavki dok susedno ima jednu? Nesrazmera nije uvek greška, ali je uvek povod da pogledaš.
- Kažu li naslovi šta u odeljku stoji? Sadržaj koji se sastoji od reči tipa „opšte” i „napomene” ne pomaže nikome. Kako se naslov piše da nešto znači razloženo je u tekstu o naslovima poglavlja.
Ako sva četiri prođu, dubina je verovatno u redu bez obzira na to koliko nivoa rad ima. Poslednji pogled uvek ide na brojeve: jedan pogrešan broj u nizu je sitnica koju svako primeti, a nastaje samo tamo gde je numeracija negde kucana ručno.