Koliko realno traje pisanje rada

Na ovo pitanje ne postoji brojčani odgovor koji važi za sve, i svaki koji negde pročitaš je nečija procena za nečiji rad. Vreme zavisi od tri stvari koje se kod svakoga razlikuju: obima rada, koliko već znaš o temi, i koliko sati dnevno zaista možeš da odvojiš.

Ono što je korisnije od ukupnog broja je raspodela po fazama, jer se ona ponavlja kod skoro svih radova i objašnjava zašto planovi promašuju:

Najčešća greška u planiranju je da se ceo rok izjednači sa pisanjem. Ko računa samo koliko strana može da napiše dnevno, izostavio je dve faze koje zajedno uzimaju više vremena od kucanja — čitanje pre pisanja i sređivanje posle njega.

Druga greška je računanje u danima umesto u satima. „Imam deset dana” ne znači ništa dok se ne prevede u broj stvarnih radnih sati, sa uračunatim predavanjima, poslom i spavanjem. Deset dana često znači dvanaest do petnaest upotrebljivih sati.

Zašto pisanje nije najduži deo

Zato što se pisanje odvija brzo kad je jasno šta se piše, a sporo kad nije. Pasus za koji znaš šta tvrdi, čime ga potkrepljuješ i odakle je podatak, napiše se za desetak minuta. Pasus u kom se u toku pisanja odlučuje šta se tvrdi, ume da uzme sat i da na kraju bude obrisan.

Zbog toga se vreme uloženo u nacrt vraća višestruko. Rad sa razrađenim planom poglavlja, u kom uz svaki odeljak stoji šta ide unutra i iz kog izvora, piše se znatno brže od istog takvog rada bez plana. Kako se plan pravi, korak po korak, stoji u tekstu plan poglavlja.

Isto važi i za literaturu. Sat proveden u urednom beleženju izvora štedi nekoliko sati kasnijeg traženja „gde ono beše piše onaj podatak” — kako se vode beleške dok čitaš.

Šta produžava, a šta skraćuje

Produžava:

• Tema koja nije sužena, pa se čita previše i piše u svim pravcima.
• Rad bez plana poglavlja.
• Čekanje na mentora — odgovor na radnu verziju ume da potraje, i to vreme se planira unapred.
• Sopstveno istraživanje: prikupljanje podataka je zaseban posao i ne staje između dve druge faze.
• Prekidi. Posao ostavljen na nedelju dana traži vreme samo da bi se povratio kontekst.
• Naknadno menjanje cilja ili strukture, posle napisanih poglavlja.

Skraćuje:

• Sužena tema i jasna rečenica cilja — rečenica cilja rada.
• Literatura prikupljena i zabeležena pre nego što počne pisanje.
• Pisanje po odeljcima, sa pauzama koje nisu duže od dan-dva.
• Stilovi i format podešeni na početku, a ne na kraju, kada se ispravka svakog naslova plaća zasebno.
• Poznavanje teme iz ranijeg predmeta.

Najveća pojedinačna razlika u brzini nije u tome koliko ko brzo kuca, nego u tome koliko dugo ostaje na neodređenoj temi. Rad koji se nedelju dana traži u opštem polju izgubio je nedelju dana koja se posle ne nadoknađuje.

Kako se sopstveni tempo procenjuje

Umesto tuđe procene, izmeri svoju — postupak traje jedno popodne i posle njega planiraš brojevima:

1. Sedi i napiši jedan odeljak koji je već pripremljen: znaš šta tvrdi i imaš izvore.
2. Meri vreme, od početka do trenutka kad je odeljak čitljiv.
3. Prebroj reči ili strane.

Dobijeni broj je tvoj tempo za pripremljen tekst. Za nepripremljen računaj znatno sporije. Kada taj broj podeliš sa potrebnim obimom, dobijaš procenu vremena za fazu pisanja — a njoj dodaješ vreme za literaturu pre i za sređivanje posle.

Ako ne znaš koliki rad uopšte treba da bude, obim se izvodi iz uputstva predmeta, a ne iz osećaja — i to je prvi podatak koji ti treba pre svake procene vremena.

Tempo se ne održava linearno

Plan koji predviđa isti učinak svakog dana do roka ne izdrži, i to nije stvar discipline. Tri stvari se dešavaju skoro uvek:

• Prvi dan je sporiji od očekivanog, jer se u njemu uspostavlja kontekst.
• Sredina je najbrža, kada je materijal u glavi a struktura već stoji.
• Kraj je sporiji, jer se na tekst nakupe ispravke, provera izvora i formatiranje.

Zato plan koji ostavlja rezervu od barem petine roka opstane, a plan bez rezerve pukne na prvoj sitnici — na danu kada se ne stigne ništa, na izvoru koji se ne otvara, na fajlu koji je prevelik za slanje.

Kako se posao razlaže na zadatke koji se mogu rasporediti po danima: razbijanje rada na zadatke. Kako se to uklapa u nedelju u kojoj postoje i drugi predmeti i posao: rad uz obaveze.

Gde vreme nestaje a da se ne primeti

Tri stvari koje ne izgledaju kao potrošeno vreme, a čine veliki deo razlike između plana i stvarnosti:

Ponovno uspostavljanje konteksta. Svaki povratak radu posle prekida traži petnaest do trideset minuta da se vratiš tamo gde si stao. Pet prekida nedeljno je više sati.

Traženje onoga što si već imao. Izvor koji nije zabeležen se traži ponovo. Verzija fajla koja se ne razlikuje po imenu se otvara nasumično. To se rešava jednom, na početku, urednim imenovanjem verzija i jednim mestom na kom sve stoji.

Odlaganje odluke. Poglavlje koje se ne piše jer nije jasno šta u njemu stoji ne miruje — ono zauzima pažnju sve vreme. Odluka doneta na početku, čak i privremena, jeftinija je od nedelje neodlučnosti.

Kad u rok ulazi i mentor

Ako rad ide kroz jedan ili više krugova sa mentorom, rok se ne računa do predaje nego do trenutka kada mu šalješ poslednju verziju — a između tvog slanja i njegovog odgovora stoji vreme na koje ne utičeš.

Praktično to znači dve stvari: radna verzija se šalje što ranije, makar bila nepotpuna, i uz nju se pita šta konkretno da se proveri. Opšte „javite mi šta mislite” daje sporiji i neodređeniji odgovor. Ispravke po primedbama se zatim unose odjednom, u jednom prolazu, a ne na parče kako pristižu.

Koliko traje deo koji se najviše potceni

Sređivanje posle napisanog teksta se skoro nikad ne planira, a uvek se desi. U njega ulazi:

• Provera da su svi izvori navedeni i da se spisak literature poklapa sa tekstom.
• Ujednačavanje termina, citata, formata i brojeva kroz ceo tekst.
• Automatski sadržaj, numeracija, potpisi tabela i slika.
• Pravopisna provera i čitanje naglas.
• Izvoz i provera konačnog dokumenta.

Na radu srednjeg obima to nije pola sata nego nekoliko sati, raspoređenih u bar dva navrata sa pauzom između — jer se sopstveni tekst posle pauze čita drugačije. Lista koja se tu prolazi je uvek ista i vredi je imati napisanu, da se ne prolazi po sećanju.

Rok koji se meri unazad

Plan se pravi od roka unazad, ne od danas unapred — jer se tako vidi šta kad mora biti gotovo, a ne šta bi bilo lepo stići.

Postavljaju se tri međudatuma, i svaki je obaveza prema sebi:

• Datum do kog literatura mora biti prikupljena. Posle njega se ne traže novi izvori, osim ako nešto zaista fali.
• Datum do kog prva cela verzija mora postojati — sa svim poglavljima, makar neka bila kratka. Rad koji do tada nema sve delove skoro sigurno kasni.
• Datum poslednjeg slanja mentoru, računat unazad od roka za onoliko koliko mu obično treba da odgovori.

Ista računica unazad je i najpouzdaniji test izvodljivosti teme: ako te odvede u prošlost, problem nije u tempu nego u izboru, o čemu više u tekstu koliko je tema rizična. Kada se ta tri datuma upišu, ostatak plana se popunjava sam, a odstupanje se primeti nedeljama ranije nego što bi se inače primetilo.

Kad računica ne izlazi

Ako posle procene ispadne da posla ima više nego sati, rešenje nije u bržem kucanju. Rešenja su tri i biraju se tim redom: suzi obim dogovorno sa mentorom, traži novi rok dok ima vremena da se traži, ili smanji ambiciju rada — jednostavniji pristup dobro izveden prolazi bolje od složenog ostavljenog na pola.

Šta se konkretno radi u toj situaciji stoji u tekstu šta raditi kada rok stiže, a šta je stvarno izvodljivo kad je ostalo dva dana — pošteno, bez ulepšavanja — u tekstu šta se stvarno može uraditi za 48 sati.