Kad je rad iza plaćenog pristupa

Nađeš rad koji ti tačno odgovara. Naslov, apstrakt, ključne reči — sve stoji. Klikneš na pun tekst i otvori se strana sa cenom.

To je čest i potpuno običan trenutak u radu sa literaturom. Nije znak da si loše tražio niti da rad nije za tebe. Znači samo da izdavač naplaćuje pristup, i da postoji nekoliko urednih puteva do istog teksta koje većina studenata ne proba jer za njih ne zna.

Ovaj tekst opisuje te puteve. Ono što u njemu neće biti jesu načini da se pristup zaobiđe — ne zato što je tema neprijatna, nego zato što rad koji si dobio takvim putem ne možeš da braniš pred komisijom, a i zato što je ono što legalno postoji obično brže nego što se očekuje.

Šta zapravo vidiš kad naiđeš na zid

Pre nego što bilo šta pokušaš, pogledaj šta ti je tačno zatvoreno.

Ponekad je zatvoren ceo rad. Ponekad je slobodan apstrakt, a zatvoren ostatak. Ponekad je slobodna verzija u nekom drugom obliku — rukopis pre preloma, radna verzija, poglavlje u zborniku — a naplaćuje se samo konačno izdavačevo izdanje.

Ta razlika menja sve što sledi. Ako je slobodno dostupna verzija koja se sadržinski ne razlikuje, nemaš problem nego samo drugi link. Ako je zatvoren ceo tekst, ideš dalje niz listu.

Jedna stvar se ne radi ni u jednom od tih slučajeva: ne citira se rad na osnovu apstrakta. Apstrakt je autorov sažetak sopstvenog nalaza i u njemu nema ni metoda, ni uzorka, ni ograničenja — a to su upravo stvari koje bi u tvom radu trebalo da stoje uz tvrdnju. Šta se iz apstrakta sme, a šta ne sme zaključiti, razloženo je u tekstu kako se čita apstrakt.

Biblioteka tvoje ustanove

Prvo mesto je skoro uvek isto i skoro uvek se preskoči.

Fakulteti i škole imaju pretplate na baze radova, a te pretplate se koriste tvojim nalogom. Ono što izdavačev sajt naplaćuje kad mu priđeš sa kućnog računara, isti taj sajt otvara kad mu priđeš preko pristupa ustanove.

Kako to izgleda u praksi razlikuje se od ustanove do ustanove — negde je to prijava na sajtu biblioteke, negde nalog koji već imaš za studentske servise, negde pristup koji radi samo sa mreže u zgradi. Zato ovde nema jednog uputstva: pitanje se postavlja biblioteci tvoje ustanove i odgovor stiže isti dan.

Dve stvari koje vredi pitati u istoj poruci:

• da li ustanova ima pretplatu baš na to izdanje, a ne uopšteno na baze;
• da li pristup radi od kuće i šta je za to potrebno.

Bibliotekari ovo rade svakodnevno i pitanje ne doživljavaju kao smetnju. Češće se dogodi da ti pokažu i bazu za koju nisi znao da postoji.

Repozitorijum ustanove i druga verzija istog rada

Veliki broj ustanova drži javni repozitorijum u kom su radovi njihovih zaposlenih dostupni slobodno. Autor tu po pravilu ostavlja verziju koja je prihvaćena za objavljivanje.

Put je jednostavan: pogledaj u kojoj ustanovi autor radi, potraži repozitorijum te ustanove i u njemu ime autora. Ako rad postoji, dobijaš pun tekst bez ijednog posrednika.

Ista logika radi i sa pretragom naučnih radova: ona uz rezultat često pokazuje da postoji više verzija istog teksta, od kojih je neka slobodna. Kako se te verzije vide i šta znače oznake pored rezultata objašnjeno je u vodiču za Google Scholar.

Kad koristiš slobodnu verziju, proveri dve stvari pre nego što iz nje citiraš:

• da li je to prihvaćena verzija ili raniji rukopis — rukopis pre recenzije ume da se razlikuje od objavljenog teksta;
• koje brojeve strana koristiš — ako se numeracija razlikuje od objavljenog izdanja, to se vidi i mora se rešiti pre nego što upišeš doslovan citat.

Pitanje autoru

Poruka autoru radi bolje nego što većina očekuje. Autori žele da se njihovi radovi čitaju i gotovo nikad ne naplaćuju sopstveni tekst.

Poruka je kratka: ko si, koji rad tražiš po naslovu i godini, i za šta ti treba. Dve rečenice su dovoljne, a služe da autor vidi da nije reč o automatskoj poruci.

Adresa se nalazi u samom radu, obično uz ime autora, ili na stranici ustanove u kojoj radi. Odgovor stigne za nekoliko dana ili ne stigne uopšte, i oba ishoda su normalna — zato se poruka šalje rano, a ne dan pre nego što ti izvor zatreba.

Međubibliotečka pozajmica

Kad izvor ne postoji ni u pretplati ni slobodno, biblioteke imaju postupak kojim ga nabavljaju iz druge biblioteke. To važi i za članke i za knjige.

Šta taj postupak košta, koliko traje i da li je studentima uopšte otvoren razlikuje se po ustanovama i to se ne može pretpostaviti — pita se na istom mestu gde i ostalo, u biblioteci.

Ono što se o njemu može reći uopšteno jeste da nije brz. Zahtev se podnosi nedeljama pre nego što ti građa treba, i zbog toga se ova mogućnost isplati samo ako si literaturu tražio na vreme.

Šta se sme pretpostaviti o dostupnosti

Dostupnost nije osobina rada nego osobina tvoje situacije. Isti članak je jednom studentu otvoren, drugom zatvoren, a trećem otvoren tek od kuće preko prijave — jer ustanove imaju različite pretplate i različita pravila pristupa.

Iz toga slede dve praktične stvari. Prva: ne odustaj od izvora zato što ga kolega sa drugog fakulteta nije mogao otvoriti. Druga: kad u radu pišeš da građa nije bila dostupna, napiši i gde si je tražio, jer je tvrdnja o nedostupnosti proverljiva samo ako se zna šta je probano.

Isto važi i za rokove: pristup koji stiže kroz ustanovu ume da se aktivira za dan, a ume i da traži nedelju. Taj broj se saznaje unapred i ulazi u plan pisanja, kao i svaki drugi korak koji ne zavisi od tvog truda.

Kad punog teksta ipak nema

Nekad se prođe kroz sve i tekst ostane nedostupan. Tada postoje tri poteza i nijedan nije loš.

Nađi drugi izvor za istu tvrdnju. U većini slučajeva tvrdnja koju ti treba ne postoji samo u tom radu. Pretraga po istom pojmu sa dodatim pregledom literature u oblasti obično vraća dostupniji rad koji kaže isto.

Uzmi noviji rad koji taj citira. Ako je tvoj nedostupni rad važan, drugi ga citiraju i prepričavaju njegov nalaz. Tada citiraš ono što si zaista čitao, a original navodiš kao posrednika — kako se to tačno radi i zašto se ne prećutkuje, stoji u tekstu o primarnim i sekundarnim izvorima.

Proveri da li je nalaz negde objavljen u drugom obliku. Isti podaci često postoje i u izveštaju, doktoratu ili radnom dokumentu iste grupe autora. Kada se takvi izvori smeju koristiti i kako se procenjuju, razloženo je u tekstu o sivoj literaturi.

Ono što se ne radi jeste citiranje rada koji nisi video, kao da jesi. To nije pitanje morala nego rizika: na odbrani se pita šta je u tom radu bio uzorak, i odgovor „nisam imao pristup” posle takvog poziva zvuči gore nego da si od početka pisao preko posrednika.

Rutina koja štedi najviše vremena je redosled: biblioteka, repozitorijum, druga verzija, autor, pozajmica, zamena izvora. Prva dva koraka reše većinu slučajeva za deset minuta, a poslednja dva traže dane — pa se zato literatura skuplja na početku rada, a ne na kraju.