Strane reči i imena u srpskom tekstu

Kad u radu prvi put treba pomenuti stranog autora, postavljaju se tri pitanja odjednom, i obično se pomešaju: da li se prezime piše po izgovoru ili u originalu, kako se menja po padežima, i kako će izgledati u spisku literature.

Odgovori su različiti, i to nije nedoslednost. Tekst i spisak literature imaju različite poslove.

Dva oblika, oba dozvoljena

U srpskom tekstu pisanom latinicom postoje dva prihvaćena načina:

• Transkripcija — ime se piše onako kako se izgovara: Burdije, Čomski, Veber, Fuko.
• Izvorni oblik — ime se piše kao u jeziku iz kog dolazi: Bourdieu, Chomsky, Weber, Foucault.

Nijedan nije greška. Struke se razlikuju: u filologiji i književnosti češće se traži izvorni oblik, u društvenim naukama se sreću oba. Uputstvo predmeta ima prednost nad svim ostalim; kad ćuti, izbor je tvoj — ali samo jednom.

Ono što jeste greška je mešavina. Burdije u trećem poglavlju i Bourdieu u petom čitalac čita kao dva autora.

Pravilo prvog pomena

Rešenje koje pokriva oba sistema: pri prvom pomenu daj oba oblika, posle toga samo jedan.

Pjer Burdije (Pierre Bourdieu) razlikuje tri oblika kapitala…

ili, ako si izabrao izvorni oblik:

Pierre Bourdieu (Burdije) razlikuje tri oblika kapitala…

Time je čitalac dobio i izgovor i oblik pod kojim će autora naći u bazama. Posle toga se ime piše samo jednom, izabranim oblikom, do kraja rada.

Padeži: gde izbor ima cenu

Transkribovano ime se menja bez ijedne komplikacije, jer se ponaša kao domaća reč:

Čomski, Čomskog, Čomskom, sa Čomskim

Izvorni oblik je teži. Nastavak se dodaje direktno kad se osnova završava izgovorenim glasom, a crticom kad se poslednje slovo ne izgovara ili kad bi spoj bio nečitljiv:

prema Chomskom, ali Camus-a, Camus-u

Praktična posledica: ako rad ima mnogo padeža uz strana imena — a ima ih svaki rad koji u tekstu raspravlja o autorima — transkripcija u tekućem tekstu štedi najviše grešaka. To je razlog zbog kog je mnogi mentori i traže.

Treće rešenje, koje zaobilazi problem, jeste da se prezime uvek nađe u nominativu: prema shvatanju koje zastupa Bourdieu, umesto prema Bourdieu-u. Radi, ali ako se koristi previše, rečenice postanu izveštačene.

Ženska prezimena se ne menjaju

Strana ženska prezimena ne dobijaju padežne nastavke. Menja se samo ime:

rad Virdžinije Vulf, prema Džudit Batler, kod Hane Arent

Nije Vulfove ni Batlerove. Isto pravilo važi i za domaća ženska prezimena na -ić:

istraživanje Ane Petrović, prema Mariji Jovanović

Oblici tipa Petrovićeve pripadaju starijem, neformalnom registru i u akademskom tekstu se ne koriste.

Spisak literature je drugi režim

Ovo je mesto na kom se najviše greši. U spisku literature ime autora ostaje u izvornom obliku, bez obzira na to kako si ga pisao u tekstu.

Razlog je praktičan: spisak literature služi da čitalac nađe izvor. Pretraga po transkribovanom obliku ne daje ništa, a i azbučni red se računa po izvornom pisanju. Zato u istom radu potpuno ispravno stoji:

U tekstu: Burdije razlikuje tri oblika kapitala (Bourdieu, 1986, str. 47).

U literaturi: Bourdieu, P. (1986). The Forms of Capital…

Isto važi za naslove: naslov stranog dela u spisku literature se ne prevodi. Ako prevod pomaže čitaocu, daje se u tekstu, u zagradi, a deo stilova ga traži i u spisku, u uglastim zagradama. Šta koji sistem citiranja očekuje na tom mestu: APA, Harvard i fusnote. Kako se ti podaci beleže dok radiš, da se ne bi prepravljali pred predaju: kako organizovati literaturu.

Skraćenice stranih organizacija

Ostaju u izvornom obliku i pišu se velikim slovima: UNESCO, OECD, NATO, WHO. Pri prvom pomenu ide pun naziv i, ako postoji ustaljen domaći, i on.

Padežni nastavak uz takvu skraćenicu ide sa crticom:

podaci OECD-a, u okviru NATO-a, izveštaj WHO-a

Bez crtice bi se nastavak slio sa skraćenicom i postao nečitljiv.

Strane reči koje nisu imena

Ovde se odluka pravi po tome koliko je reč ušla u jezik.

Odomaćene reči pišu se po srpskom pravopisu, bez kurziva. menadžment, marketing, dizajn, softver, sajt, mejl. One se menjaju po padežima kao i svaka domaća reč i ne treba im nikakva oznaka.

Latinski i neodomaćeni izrazi idu kurzivom, u originalu. ad hoc, de facto, in vivo, et al., sic.

Stručni termin koji ima domaći naziv piše se domaćim nazivom, a strani se daje u zagradi pri prvom pomenu. Termin izmišljen za potrebe rada je gore rešenje od zadržanog originala, jer ga čitalac ne može povezati sa literaturom. Ceo postupak biranja jednog naziva kad literatura nudi tri: isti pojam, tri naziva.

Ono što se ne radi: engleska reč napisana po srpskom pravopisu ako takav oblik niko ne koristi. Dataset se ne pretvara u novi domaći oblik — ili se piše skup podataka, ili ostaje dataset kurzivom.

Imena koja u originalu nisu latinična

Ruska, grčka, kineska, japanska i arapska imena nemaju „izvorni oblik“ u smislu u kom ga ima francusko ili nemačko prezime, jer izvorno pismo nije latinica. U tekstu na srpskom takvo ime ide transkribovano, i tu izbora praktično nema.

U spisku literature se navodi oblik pod kojim je rad objavljen. Ako si koristio englesko izdanje, autor je na koricama potpisan latiničnom transliteracijom i tako ga prepisuješ. Ako si koristio izdanje na srpskom, prepisuješ oblik sa tog izdanja.

Posledica je ista kao kod francuskih prezimena: u tekstu Vigotski, u spisku Vygotsky, ako je izvor englesko izdanje. To nije nedoslednost nego dva režima o kojima je bilo reči iznad.

Dodatna zamka: isto ime ume da ima dve latinične transliteracije, jer postoji više standarda. Ne biraj sam — prepiši oblik sa samog rada. Pretraga po tom obliku je i jedini način da čitalac izvor nađe u bazama: Google Scholar.

Pet graničnih slučajeva

Ustaljena imena se ne vraćaju u original. Aristotel, Platon, Kolumbo, Beč, Rim. Oblik Aristoteles u radu na srpskom deluje kao greška, iako je izvorniji.

Nazivi firmi, proizvoda i programa ostaju izvorni. Microsoft, Word, Excel, Google. Ne transkribuju se, a nastavak se dodaje direktno: u Wordu, iz Excela, prema podacima Microsofta.

Geografsko ime ima domaći oblik kad on postoji. Nemačka, Solun, Beč. Kad domaćeg oblika nema, ime se piše po izboru koji si napravio za sva ostala.

Predikat uz prezime — van, de, von — u azbučnom redu spiska literature ne pripada uvek istom mestu. Stilovi se razlikuju: deo ređa po prezimenu posle predikata, deo po celini. Proveri u uputstvu predmeta i primeni isti izbor na sve takve autore.

Inicijali se razdvajaju razmakom: J. R. R. Tolkien, ne J.R.R. Tolkien. Vredi staviti tvrdi razmak, da se ime ne prelomi na kraju reda. Ovo je jedna od sitnica koje se pojedinačno ne primete, a zajedno odaju spisak koji nije pregledan: doslednost kroz rad.

Gde se ovo najčešće raspadne

Četiri obrasca, sva četiri nastaju u poslednjoj nedelji, kad se pasusi premeštaju i lepe:

• Isto ime u tri oblika. Najčešće kod francuskih i nemačkih prezimena, gde se transkripcija ne nameće sama.
• Transkribovano ime u spisku literature. Jedinica tada stoji na pogrešnom mestu u azbučnom redu i izvor se ne može naći.
• Autor koji je u tekstu jednom sa imenom, jednom bez. Pjer Burdije pa Burdije je u redu; obrnuti redosled nije.
• Skraćenica bez uvođenja. Prvi put se pojavi u sredini rada, već skraćena, jer je poglavlje premešteno.

Prolaz pred predaju

Uzmi spisak literature i za svakog autora uradi jednu pretragu kroz tekst. Tražiš prvih pet slova prezimena, u oba oblika — izvornom i transkribovanom. Pogodci ti odmah pokažu dve stvari: da li se ime piše dosledno i da li je izvor uopšte citiran u tekstu.

Isti prolaz proverava i obrnut smer: ime koje se u tekstu javlja, a u literaturi ga nema. Ta neusklađenost je najčešća pojedinačna zamerka na spisak literature, i hvata se za dvadesetak minuta. Sitnice istog reda, koje se traže istom tehnikom, skupljene su u tekstu o najčešćim pravopisnim greškama.