Navodnici u srpskom akademskom tekstu

Navodnici su znak koji svaki rad sa citatima koristi desetinama puta. Ako je oblik pogrešan, greška se ponovi desetinama puta — i to na mestima koja se najpažljivije čitaju.

U srpskom tekstu postoje dva ispravna para:

• „ovako“ — donji otvarajući, gornji zatvarajući. Ovo je uobičajen izbor u radovima.
• »ovako« — takozvani francuski navodnici, ravnopravni i češći u starijim izdanjima.

Ono što nije ispravno u srpskom tekstu jesu engleski navodnici i, još češće, ravan znak sa tastature (”). Taj ravan znak nije navodnik nego ostatak iz doba pisaćih mašina; on postoji samo zato što tastatura ima jedan taster za posao koji traži dva različita znaka.

Kako se ispravni navodnici dobijaju

Ne kucaju se ručno. U Wordu se dobijaju sami, pod dva uslova:

1. Jezik dokumenta je srpski. Review → Language → Set Proofing Language, pa označi ceo tekst i postavi srpski. Word na osnovu jezika bira oblik navodnika.
2. Uključena je zamena ravnih navodnika. File → Options → Proofing → AutoCorrect Options → AutoFormat As You Type, stavka koja ravne navodnike pretvara u tipografske.

Kad ta dva podešavanja rade, ravan znak sa tastature se pretvara u odgovarajući oblik čim otkucaš sledeći znak. Ostaje samo jedan izvor grešaka — tekst koji nije kucan nego zalepljen.

Odakle ravni navodnici ipak ulaze

Autokorekcija menja ono što kucaš, ne ono što lepiš. Zato ravni navodnici ulaze kroz:

• kopiranje iz PDF-a ili sa sajta;
• beleške pisane u programu bez autokorekcije — običan uređivač teksta, aplikacija za beleške na telefonu;
• citate prekopirane iz mejla mentora ili kolege;
• tekst pisan na drugom računaru gde jezik dokumenta nije bio podešen.

Posledica je rad u kojem su navodnici na prvih deset strana tačni, a na jednoj strani u sredini nisu. To se ne vidi dok se ne potraži.

Zato prolaz kroz Nađi i zameni ide na kraju, kad se više ništa ne lepi: traži se ravan znak, a u polje za zamenu se stavi isti taj ravan znak. Ako je autokorekcija uključena, Word pri zameni sam ubaci ispravan oblik i pritom pogodi koji je otvarajući a koji zatvarajući. Jedna zamena sredi ceo rad.

Gde ide tačka

Ovo je pravilo koje se najčešće greši, i greši se zato što je u engleskom drugačije. U srpskom odlučuje da li je pod navodnicima cela rečenica.

Citirana je cela rečenica — tačka ide unutra:

Petrović zaključuje: „Podaci ne potvrđuju polaznu hipotezu.“

Citiran je samo deo rečenice — tačka ide spolja:

Petrović navodi da podaci „ne potvrđuju polaznu hipotezu“.

Citat se nastavlja tvojom rečenicom — zarez pre zatvaranja:

„Podaci ne potvrđuju polaznu hipotezu“, zaključuje Petrović.

Iza citata stoji referenca — tačka ide posle zagrade:

„Podaci ne potvrđuju polaznu hipotezu“ (Petrović, 2021, str. 45).

Poslednji slučaj je najvažniji, jer je najčešći. Referenca je deo tvoje rečenice, pa se rečenica zatvara tek posle nje. Tačka pre zagrade i tačka posle zagrade u istom radu su siguran znak da spisak nije pregledan.

Navodnik unutar navodnika

Kad citat koji navodiš i sam sadrži navodnike, dva para se moraju razlikovati. Spoljašnji par ostaje glavni, a unutrašnji se menja:

Petrović piše: „Autori taj pristup nazivaju ‚mekim merenjem‘ i koriste ga bez definicije.“

Unutra idu polunavodnici (‚ ‘) ili francuski par, ako su spoljašnji obični. Ne sme se dva puta zaredom upotrebiti isti oblik — čitalac tada ne zna gde se koji citat završava.

Kad ovakav slučaj postane čest, to je znak da citat nosi previše tuđeg teksta. Kako se dugačak citat skraćuje i kada se pretvara u blok stoji u tekstu o direktnom citatu.

Kad se navodnici ne pišu

Blok citat. Citat izdvojen u poseban, uvučen pasus nema navodnike — izdvajanje je već oznaka da je tekst tuđ. Navodnici uz blok su udvojena oznaka.

Parafraza. Prepričan tuđi nalaz nosi referencu, ali ne i navodnike. Navodnici oko parafraze govore čitaocu da je tekst doslovan, a nije — i to je ozbiljnija greška nego što izgleda. Razlika između to dvoje: kako pravilno parafrazirati.

Naslovi poglavlja tvog rada. Naslov nije citat i ne ide pod navodnike.

Isticanje. Ovo je najčešća pogrešna upotreba. Reč koju hoćeš da naglasiš ne stavlja se pod navodnike — u akademskom tekstu to se čita kao ograda od sopstvene tvrdnje, kao da reč nije prava. Za isticanje i za pojam koji uvodiš koristi se kurziv.

Termin koji uvodiš. Društvena kohezija pri prvom pomenu ide kurzivom, ne pod navodnike.

Navodnici koji imaju značenje

Postoji upotreba u kojoj navodnici nisu greška nego poruka: ograda od tuđeg naziva.

Mere su predstavljene kao „privremene“, iako su na snazi pet godina.

Ovde navodnici kažu da naziv preuzimaš iz izvora ali ga ne prihvataš. To je legitiman potez, ali skup: ako se u radu javi više od nekoliko puta, tekst počinje da zvuči kao komentar umesto kao analiza. Pravilo koje radi: ako ne umeš da objasniš zašto su navodnici tu, obriši ih.

Naslovi stranih i domaćih dela

Ovde postoji stvarna razlika u praksi. Deo stilova citiranja naslove knjiga i časopisa piše kurzivom, a naslove članaka i poglavlja pod navodnicima; deo ustanova traži da svi naslovi u tekstu idu kurzivom. Oba rešenja se sreću.

Odluči prema uputstvu predmeta, a ako uputstvo o tome ćuti, izaberi jedno i drži ga. Isto važi i za sve ostale sitne izbore ovog reda — provera na kraju je opisana u tekstu o doslednosti kroz rad.

Jedan pasus, četiri stvari

Ovako izgleda pasus koji je prošao kroz kopiranje i nije pregledan:

Petrović tvrdi da je “uzorak bio nedovoljno velik.” (Petrović, 2021, str. 45). Isti autor govori o “nasumičnom” uzorku, iako je izbor bio nameran.

Redom:

1. Ravni navodnici. Zalepljeni su iz PDF-a, pa ih autokorekcija nije dodirnula. U tekstu na srpskom treba „ “.
2. Tačka unutar navodnika. Pod navodnicima je deo rečenice, ne cela, pa tačka tu ne pripada.
3. Dve tačke u istoj rečenici. Jedna pred zagradom, jedna posle nje. Ostaje samo ona posle, jer je referenca deo tvoje rečenice.
4. Navodnici oko nasumičnom. Ovo je jedini par koji ostaje. Nije isticanje nego ograda od tuđeg naziva — i rečenica to odmah objašnjava, što je i uslov da taj potez radi.

Popravljeno:

Petrović tvrdi da je „uzorak bio nedovoljno velik“ (Petrović, 2021, str. 45). Isti autor govori o „nasumičnom“ uzorku, iako je izbor bio nameran.

Prve tri greške nastaju mehanički i hvataju se pretragom. Četvrta se ne hvata pretragom nego čitanjem, i zato je uvek poslednja na redu.

Znakovi koji dolaze uz navodnike

Apostrof ima isti problem. Tastatura daje ravan znak (’), a tipografski je ’. U srpskom akademskom tekstu apostrof je redak, ali uđe kroz naslove na engleskom u spisku literature, gde se onda vidi da jedan naslov ima jedan oblik, a drugi drugi.

Uglasta zagrada je tvoja, obična je autorova. Sve što unutar citata dodaješ — objašnjenje, padež, oznaka izostavljanja — ide u uglastu zagradu. Obična zagrada unutar navodnika pripada izvoru i ne sme se koristiti za tvoj umetak.

Oznake se ne udvajaju. Naslov koji ide kurzivom ne ide i pod navodnike; citat izdvojen u blok nema ni jedno ni drugo. Koja oznaka čemu služi, razdvojeno je u tekstu o kurzivu i podebljanom.

Mnogo navodnika je simptom, ne greška u interpunkciji. Ako na strani imaš pet parova, problem nije u znaku nego u tome koliko tuđeg teksta nosiš doslovno: previše citata.

Prolaz od pet minuta

Pred predaju, kroz Nađi i zameni:

Poslednja stavka je važnija nego što deluje. Nezatvoren navodnik ne izgleda kao greška u pasusu, ali ostavlja čitaoca u nedoumici gde tuđi tekst prestaje — a to je jedina stvar koju navodnici i treba da kažu. Ostale sitnice koje se hvataju u istom prolazu skupljene su u tekstu o najčešćim pravopisnim greškama.