Rad ima previše citata: kako se to popravlja

Primedba „previše citata” skoro nikad ne znači da si naveo previše izvora. Znači da u radu nema dovoljno tvojih rečenica — da se između tuđih tvrdnji ne vidi ko ih spaja, poredi i vodi ka zaključku.

Merilo koje se u praksi drži: doslovnih citata retko ima više od 10 odsto teksta, a kod radova bez pravnih ili književnih izvora obično znatno manje. Ali taj procenat nije suština. Suština je drugi odnos: koliko pasusa u radu ima sopstvenu tvrdnju u prvoj rečenici. Ako ih je manje od polovine, rad je pregled literature, ma koliko uredno bio citiran.

Popravka ide u jednom prolazu, po pasusima, i traži tri poteza: skrati doslovne citate na ono što se ne da prepričati, pretvori ostale u parafraze, i pred svaku grupu tuđih tvrdnji napiši rečenicu koja kaže zašto stoje jedna uz drugu.

Tri različita problema pod istim imenom

Pre popravke treba znati koji je tvoj slučaj, jer se rešavaju različito.

Previše doslovnih citata. Tekst je pun navodnika i blok citata. Najlakše se popravlja — većina njih se prepričava bez gubitka. Kada citat mora da ostane u originalu, objašnjeno je u tekstu direktan citat u tekstu.

Previše parafraza, bez sopstvenog glasa. Nema navodnika, sve je uredno prepričano i citirano, a rad i dalje deluje kao zbornik tuđih nalaza. Ovo je češći i teži slučaj, i njega primedba obično cilja.

Previše izvora na premalo prostora. Pasus u kom se pomene šest autora u osam redova ne kaže ništa ni o jednom. Rešenje nije brisanje izvora nego biranje: dva relevantna, obrađena, umesto šest nabrojanih.

Šta ostaje kad se citat skine

Korisna proba: uzmi jednu stranu rada i obriši sve što je tuđe — citate, parafraze, podatke iz literature. Pročitaj šta je ostalo.

Ako je ostalo prazno, rad nema autora. Ako su ostale rečenice tipa „Postoji više pristupa ovom pitanju” i „Iz navedenog se vidi značaj ove pojave”, rad ima autora koji ništa ne tvrdi — to su prazne spone, ne sopstveni tekst.

Ono što treba da ostane su rečenice koje rade jednu od pet stvari:

• Porede dva izvora i kažu u čemu se razilaze.
• Grupišu nalaze u kategoriju koju ti postavljaš.
• Ograđuju — kažu dokle nalaz važi i gde prestaje.
• Biraju — obrazlažu zašto rad ide za jednim pristupom, a ne drugim.
• Primenjuju tuđi okvir na tvoj slučaj, podatak ili primer.

To je sopstveni doprinos u radu koji ne mora imati sopstveno istraživanje. Kako se od takvih rečenica gradi tvrdnja koja se brani: argumentacija u radu.

Pasus pre i posle

Slabo:

Petrović (2021) navodi da rad od kuće smanjuje troškove kancelarijskog prostora. Marković (2023) ističe da se smanjuju i troškovi prevoza zaposlenih. Jovanović (2022) smatra da su uštede ipak manje nego što se očekivalo. Prema Iliću (2020), potrebno je uzeti u obzir i troškove opreme.

Četiri rečenice, četiri autora, nijedna tvoja. Čitalac ne zna da li se autori slažu, ko meri šta i šta iz toga sledi.

Jako:

Nalazi o uštedama se razlikuju zavisno od toga šta se računa u trošak. Kada se posmatra samo zakup prostora, ušteda je izražena (Petrović, 2021; Marković, 2023). Kada se u račun uključi i oprema koju poslodavac obezbeđuje zaposlenima, razlika se smanjuje (Ilić, 2020), pa Jovanović (2022) nalazi znatno skromnije efekte. Za potrebe ovog rada ušteda se računa sa uključenom opremom, jer se posmatraju mala preduzeća kojima je taj trošak jednokratno značajan.

Isti izvori, ista dužina, potpuno drugačiji tekst. Prva rečenica postavlja tvoju tvrdnju — razlika u nalazima dolazi od obuhvata troška. Ostale je potkrepljuju. Poslednja donosi odluku koja važi za ostatak rada.

Primeti da nijedan izvor nije izbačen. Popravka nije uklanjanje literature nego njeno raspoređivanje oko tvrdnje.

Odakle dolazi sopstveni tekst

Najčešći uzrok „previše citata” nije lenjost nego redosled rada: pisanje je počelo pre nego što je pročitano dovoljno. Ko piše dok čita, prepričava redom — jedan izvor po pasusu, jer drugi još nije pročitan.

Sopstvene rečenice nastaju tek kad u glavi postoji poređenje, a poređenje traži bar dva izvora o istom pitanju. Zato se beleške vode po pitanjima, ne po autorima: umesto fascikle „Petrović 2021”, fascikla „šta se računa u trošak” u koju ulaze svi autori. Postupak je opisan u tekstu kako se vode beleške dok čitaš.

Ako je rad već napisan po autorima, popravka je prekrajanje pasusa po pitanjima. To zvuči kao veliki posao, ali se najčešće svodi na premeštanje rečenica između tri-četiri pasusa — sadržaj već postoji.

Rečenice koje nose tvoj glas

Konkretne formulacije koje se u ovom poslu stalno koriste. Nisu fraze za popunjavanje; svaka od njih zahteva da nešto stvarno tvrdiš.

• Oba autora posmatraju istu pojavu, ali na uzorcima različite veličine, pa se njihovi procenti ne mogu sabirati.
• Ova podela je korisna za teorijski deo, ali se u radu ne koristi, jer ne razdvaja slučajeve koji se ovde porede.
• Nalaz važi za period pre 2020; podaci iz kasnijih godina ne postoje u dostupnoj literaturi.
• Primenjeno na slučaj koji se ovde posmatra, to znači da…
• Zajedničko za sve navedene pristupe jeste da polaze od…, što ostavlja otvorenim pitanje…

Poslednja dva su najkorisnija, jer prirodno vode u sledeći deo rada.

Kad citat mora da ostane doslovan

Skraćivanje citata ima granicu. Četiri slučaja u kojima se ne prepričava:

• Definicija koju rad preuzima i na koju se kasnije poziva.
• Zakonska odredba ili tekst propisa, gde formulacija ima pravno dejstvo.
• Rečenica koju analiziraš kao predmet, u književnom ili jezičkom radu.
• Formulacija koja se ne da prepričati bez gubitka — retka, ali postoji. Ako parafraza ispadne duža i nejasnija od originala, citiraj.

Sve izvan ovoga podnosi parafrazu. Kako se ona piše tako da zaista bude tvoja rečenica, a ne zamenjene reči: kako se pravilno parafrazira.

Kad je primedba stigla od mentora

Ako je „previše citata” napisano kao komentar na radnu verziju, pre popravke se traži jedna informacija: na šta se tačno odnosi. Ista formulacija pokriva tri različita problema iz prethodnog odeljka, a mentor obično misli na jedan.

Pitanje koje daje upotrebljiv odgovor nije „šta da ispravim” nego konkretno: „Da li je problem u broju doslovnih citata ili u tome što nedostaje moja analiza — i u kom poglavlju je to najizraženije?” Odgovor na to usmerava ceo prolaz i štedi dan posla.

Ako komentar stoji uz određene pasuse, oni su uzorak, ne ceo spisak. Isti obrazac se skoro uvek ponavlja kroz rad, pa se popravlja svuda, a ne samo tamo gde je označeno.

Postupak u jednom prolazu

Radi se na gotovom tekstu, poglavlje po poglavlje, i traje jedno popodne za rad srednjeg obima.

1. Označi sve doslovne citate. Za svaki odgovori: zašto baš ovim rečima? Ako nemaš razlog iz prethodnog odeljka, prepričaj.
2. Pročitaj prve rečenice svojih pasusa. Svaka koja počinje prezimenom autora je kandidat za prepravku — pasus verovatno nema sopstvenu tvrdnju.
3. Nađi pasuse sa tri i više autora. Napiši im prvu rečenicu koja kaže po čemu se ti autori grupišu.
4. Nađi pasuse sa jednim autorom kroz celu stranu. Tu nedostaje druga strana; ako je stvarno nema u literaturi, to se napiše.
5. Proveri zaključak. Ako u njemu ima referenci, nešto nije rešeno ranije — zaključak sabira tvoje nalaze, ne uvodi nove izvore.

Šta se dešava sa obimom

Pošten podatak: posle ovog prolaza rad se obično ne skrati, često i naraste. Doslovni citati se skraćuju, ali svaka nova tvoja rečenica dodaje red ili dva.

Ako je rad bio prekratak, ovo je najbolji način da poraste — sadržinom, a ne razvlačenjem. Šire o tome: kako se prekratak rad proširuje.

Ako je rad bio predugačak, prostor se dobija drugde: iz teorijskog dela koji je planiran preširoko, ne iz analize. Redosled skraćivanja je u tekstu kako se rad skraćuje.

I jedna napomena o alatima za proveru podudarnosti: oni mere poklapanje niza reči, ne odnos tuđeg i sopstvenog teksta. Uredno citiran doslovan navod će se u izveštaju pojaviti, i to je očekivano. Kako se taj izveštaj čita, stoji u tekstu provera originalnosti rada.