Fusnota, endnota i napomena: šta je šta
Razlika između fusnote, endnote i napomene, gde svaka stoji, kako se prave u Wordu i Google Docs-u, i kako se ponaša numeracija kroz dokument.
Razlika je isključivo u mestu, ne u sadržini. Fusnota stoji u dnu iste strane na kojoj je oznaka u tekstu. Endnota stoji na kraju poglavlja ili na kraju celog rada, u nizu. Oba se u tekstu obeležavaju istim podignutim brojem i oba mogu da nose istu stvar — referencu ili dodatno objašnjenje.
Napomena nije treći tip nego domaći naziv koji se koristi za oboje. U uputstvima katedri se sreće u sva tri značenja: kao sinonim za fusnotu („napomena ispod teksta”), kao naziv za endnote („napomene na kraju rada”), i kao oznaka za kratak komentar u tekstu ili ispod tabele. Kada u uputstvu vidiš tu reč, pogledaj šta stoji uz nju — mesto je ono što je određuje.
Praktično, za studentski rad: fusnota je podrazumevan izbor, jer čitalac vidi objašnjenje bez lista. Endnote se koriste samo kada ih uputstvo traži, ili kod radova u kojima bi fusnote zauzele previše prostora na svakoj strani.
Kada se uopšte koristi beleška ispod teksta, a kada zagrada u rečenici, odvojeno je pitanje i opisano u tekstu kada se koristi fusnota, a kada zagrada.
Šta u njima stoji
Bez obzira na mesto, sadržina je jedna od dve stvari.
Bibliografska beleška — izvor tvrdnje iz teksta, u obliku koji propisuje sistem citiranja. Tu spadaju i skraćeni oblici za ponovljeni izvor (Isto, str. 45).
Sadržinska beleška — objašnjenje koje bi u glavnom toku smetalo: prevod termina, podatak o izvoru podataka, kratko razgraničenje, uputa na prilog. Ona ne sme da nosi ništa bez čega se rad ne razume; sve što je nužno za razumevanje ide u tekst.
Ono što u belešku ne ide: ceo pasus argumenta, komentar upućen mentoru, i podsetnik samom sebi. Poslednje dvoje ume da ostane u predatoj verziji, jer se beleške pri poslednjem čitanju preskaču.
Kako se prave
Postupak je sličan u oba pravca i oslanja se na ugrađenu funkciju, nikad na ručno kucanje broja.
U Wordu su fusnota i endnota dve komande u istoj kartici, References. Dodavanje fusnote ima i prečicu, Ctrl+Alt+F, a endnote Ctrl+Alt+D. Prvo se kursor postavi na mesto u tekstu gde oznaka treba da stoji, pa se komanda pozove; program ubaci broj i spusti kursor u beleške.
Pretvaranje jednog u drugo radi se odjednom, kroz mali dijalog u uglu iste grupe komandi (Footnote & Endnote), gde postoji opcija za konverziju svih beleški. Ovo je korisno kad uputstvo stigne naknadno.
U Google Docs-u postoje samo fusnote — endnote kao funkcija ne postoje. Ako ti trebaju, prave se ručno kao spisak na kraju dokumenta, sa svim nedostacima koje ručno rešenje nosi: numeracija se ne preračunava i pri svakoj izmeni mora da se proverava. Šire o ograničenjima tog programa: rad u Google Docs-u.
Dokument koji putuje između programa je poseban slučaj. Fusnote u oba smera prežive konverziju u velikoj većini slučajeva, ali se formatiranje unutar njih ume promeniti. Ručno napravljen spisak endnota ne prežive ništa — jer i nije funkcija, nego običan tekst.
Zašto se broj nikad ne kuca ručno
Podignut broj koji si sam otkucao izgleda isto, i to je jedini razlog zbog kog neko to uopšte radi. Sve ostalo je gore.
Ubačena fusnota numeriše se sama, i pri dodavanju nove beleške na sredini dokumenta svi brojevi posle nje se pomeraju bez tvoje intervencije. Ručni brojevi se ne pomeraju, pa posle jedne izmene ceo rad ima pogrešan redosled.
Uz to, prava fusnota ostaje vezana za mesto u tekstu: ako se pasus premesti na drugu stranu, beleška se seli s njim. Ručno otkucan tekst u dnu strane ostaje gde je bio.
Isti princip važi i za izvoz. U PDF-u prave fusnote zadržavaju vezu i brojeve; ručne se ponašaju kao bilo koji drugi tekst, sa svim posledicama po prelom: izvoz u PDF.
Kako se numeracija ponaša
Tri podešavanja pokrivaju sve što se u praksi traži, i sva tri stoje u istom dijalogu.
Neprekidno kroz ceo rad (1, 2, 3 … 87) je podrazumevano i najčešće traženo. Prednost je što se beleška može jednoznačno pomenuti u razgovoru sa mentorom.
Iznova na svakoj strani ili iznova u svakom poglavlju koriste se kod radova sa velikim brojem beleški, najčešće u pravnim i istorijskim naukama. Kada se bira po poglavlju, numeracija se oslanja na prelome sekcije, pa se podešava zajedno sa njima.
Oznake umesto brojeva (zvezdica, krstić) koriste se retko, i po pravilu samo za beleške uz naslov ili uz podatke o autoru.
Ako se numeracija ponaša neočekivano — kreće od pogrešnog broja ili se resetuje bez razloga — uzrok je skoro uvek prelom sekcije koji je negde upao ili nestao, isto kao kod numeracije strana: numeracija počinje pogrešno.
Izgled: šta se podešava, a šta se ne dira
Tekst beleške je po pravilu manji od osnovnog teksta za dva stepena (ako je tekst 12, beleške su 10) i ide sa jednostrukim proredom. Ako uputstvo propisuje vrednosti, važe one.
Menja se kroz stil, ne pojedinačno. U Wordu se to radi izmenom stila Footnote Text, čime se sve beleške poravnaju odjednom; ručno menjanje veličine u pojedinačnoj belešci daje dokument koji pri sledećoj izmeni izgleda neujednačeno.
Linija koja odvaja beleške od teksta postoji podrazumevano i ne dira se. Ono što jeste česta greška: prazan red između beleški, kucan ručno. Razmak se, ako treba, podešava u stilu.
Šta izabrati kada uputstvo ćuti
Fusnotu. Razlozi su praktični: čitalac ne lista, mentor u komentaru može da se pozove na stranu, a u štampanom radu se beleška vidi zajedno sa tvrdnjom na koju se odnosi.
Endnote imaju smisla u dva slučaja — kada bi fusnote zauzele više od trećine strane, i kada uputstvo katedre izričito traži „napomene na kraju rada”. U oba slučaja se biraju svesno i za ceo rad; mešanje fusnota i endnota u istom dokumentu nije greška u programu, ali je greška u radu.
Šta u koji sistem citiranja ide i kako se beleške u njima razlikuju: APA, Harvard i fusnote.